И доносили су Му децу да их се дотакне, а ученици су бранили онима који су их доносили. А видевши то, Исус узнегодова и рече им: Пустите децу да долазе Мени, и не браните им, јер је таквих Царство Божије. Заиста вам кажем: ко не прими Царства Божијега као дете, неће ући у њега. И загрливши их, стави руке на њих те их благослови. (Мк 10, 13–16)

Јеванђелист Марко, као и јеванђелисти Матеј и Лука, говори читаоцима о Христовом благосиљању деце – како малишана које су доносили Исусу, тако и оне мало старије деце. Зашто, дакле, Христос управо к детињству усмерава пажњу Својих следбеника и ученика?

Ево како то објашњава византијски богослов и тумач Светог Писма из XII века, Јефтимије Зигабен:

„Дете је једноставно, безбрижно, није сујетно, скромно је. Оно је без зависти, љубоморе, жеље за првенством и уопште је слободно од свих страсти, услед природне једноставности.“

Тако Христос духовно окреће уназад процес одрастања. Не треба деца што пре да постану одрасли – што је обележје савремене културе – него, напротив, одрасли су призвани да у себи сачувају оно што је суштински дечије: једноставност и нелицемерну љубав. Истински духовни раст човека постаје могућ једино кроз уподобљавање деци, кроз стицање једног „другог детињства“ у сопственом срцу.

У личним дневницима савременог православног богослова и мисионара, протопрезвитера Александра Шмемана, налазимо следеће речи:

„Човек постаје одрастао човек, у добром значењу те речи, онда када чезне за детињством и поново је способан за детињство; а постаје лош одрастао човек ако ту способност у себи угуши.“

Овај увид изузетно је актуелан у XXI веку — у времену у којем се на посебан начин гази управо детињство, освештано Христом у Његовом Бого-младенаштву. Невиност, једноставност и искреност више се не доживљавају као вредности. Управо зато деца и адолесценти, који та својства по природи носе у себи, постају главна мета културе потрошње и сведозвољености. Хришћани, ослањајући се на јеванђелске речи о детињству, позвани су да остану последњи бедем Светог детињства на земљи, јер ће се управо против њега сатана у првом реду борити.

Али за ту борбу спреман је само онај Хришћанин који је и сам постао духовно дете у Христу, приневши своје срце Богу.

Ове Христове речи о примању Царства Божијег „као дете“ често слушамо. Али како их правилно разумети?

Ако погледамо дете, видећемо да оно веома брзо прашта: суза још није стигла ни до средине образа, а оно вас већ узме за руку и каже: „Тата, хајде, тамо има једна важна ствар.“

Дете је наивно — не у смислу глупости, него у смислу одсуства подмуклости.

И, природно, његова перцепција света је превасходно позитивна.

Нас, одрасле, временом обузима страх. Постајемо опрезни, затворени, чувамо се. Насупрот томе, дете је пуно поверења. Оно се не боји, јер му се чини да ће све што се догађа на крају бити добро. Чак и када се помало плаши неког од одраслих, у њему ипак остаје једно унутрашње позитивно настројење. О томе говоре и психолози.

Како у себи сачувати ту дечију отвореност, то срце које је спремно да прими Господа?

Постоји једно дивно средство — научити да се чудимо.

Гле, колач није довољно печен, а ипак је укусан.

Гле, плата није у потпуности исплаћена, а ипак свега има довољно. Како је то могуће?

Када човек почне да се свему чуди у позитивном кључу, у њему се рађа радост, појављује се покрет, жеља да нешто учини. И, можда најважније, у срцу се поново рађа оно детиње осећање чуда — оно које свако носи у себи и које чека да се догоди, макар једно мало чудо.

Коментар: СПАС ТВ и протојереј Игор Фомин

Превод и припрема: Свештеник Бобан Миловановић

Видео можете видети овде.