Два човека уђоше у храм да се моле Богу, један фарисеј а други цариник. Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако: „Боже, хвала ти што нисам као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници или као овај цариник. Постим двапут у седмици; дајем десетак од свега што стекнем.“ А цариник издалека стајаше, и не хтеде ни очију уздигнути небу, него се бијаше у прса своја говорећи: „Боже, милостив буди мени грешноме!“ Кажем вам, овај отиде оправдан дому своме, а не онај. Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се.
Јеванђеље по Луки, зачало 89. (18,10-14)

Беседа на јеванђеље о митару и фарисеју
Дужи облик ове беседе види овде: Недеља о митару и фарисеју
У јеванђељу које смо читали прошле недеље видели смо сусрет старешине цариника Закхеја са Христом. Тај сусрет довео је до његовог покајања и потпуне промене живота. Закхеј је постао Христов следбеник.
И у данашњем јеванђељу поново се сусрећемо са цариником – митаром – али овога пута у Христовој причи која нам открива два потпуно различита односа према Богу: однос фарисеја, самоправедног и увереног у своју побожност, и однос цариника, који је свестан своје грешности и искрено се каје.
Пре него што је испричао ову причу, Христос јасно каже коме је она упућена:
„А и некима који бијаху уверени за себе да су праведни, а остале ниподаштаваху, каза причу ову“ (Лк 18,9). Дакле, ова прича није намењена само фарисејима оног времена, већ свима онима који у било којем времену, па и данас, себе узвисују, а друге понижавају.
Радња се одвија у храму. Није необично што је фарисеј тамо – он припада верској елити и ужива углед у народу. Али необично је што је у храму и цариник. Цариници су били омражени, сматрани издајницима и великим грешницима. Многи су веровали да њима у храму није место. И такав став, нажалост, постоји и данас.
Колико пута смо чули згражање „побожних“ људи када виде у цркви некога за кога сматрају да му ту није место? А управо је храм најпотребнији грешнику, јер се ту сусреће са живим Богом. Један свештеник је на примедбу једне вернице која је приговарала због одређених људи који долазе у Храм: „Чујем да примаш грешнике“, одговорио: „Да, има места и за тебе – добро дошла“.
Фарисеј у храму стоји поносно и захваљује Богу, али у ствари говори о себи. Он набраја које грехе нема и истиче да није као други људи – посебно као цариник. Колико смо и ми склони томе да се упоређујемо и да своју „побожност“ градимо на туђој слабости? Када понижавамо друге, то чинимо да бисмо себе узвисили. Али Бога не можемо преварити.
Фарисеј затим истиче своја религијска дела: „Постим двапут у седмици; дајем десетак од свега што стекнем“. Он заиста чини више него што закон тражи. Проблем, међутим, није у његовим делима, него у духу његове молитве. Он не слави Бога – он слави себе. Садржај његове молитве није Бог, већ он сам.
За разлику од њега, цариник стоји са стране, не подиже очи ка небу и удара се у прса, свестан своје недостојности. Његова молитва је кратка, али истинита: „Боже, милостив буди мени грешноме!“
У тој једној реченици садржано је право покајање и потпуно ослањање на Божју милост. Управо та молитва постала је темељ Исусове молитве источног хришћанства.
Христос нам каже да је цариник отишао оправдан дому своме, а не фарисеј. Цариник је признао своју грешност и добио опроштај. Фарисеј се већ сматрао праведним и зато није ни тражио милост – а оно што не тражимо, не можемо ни примити.
Корен фарисејевог проблема јесте охолост. Охолост је лажно осећање сопствене надмоћи. Свети Јустин Ћелијски каже да је гордост „свегрех“, грех који је и анђеле претворио у демоне. Насупрот томе стоји смерност – темељна хришћанска врлина. Писмо нас учи да охолост понижава човека, а смиренога Господ узвисује.
Зато се запитајмо: са каквим срцем долазимо у храм? Ако из њега одлазимо празни, није проблем у богослужењу, нити у Богу, већ у нашем ставу. Ако су нам срца отворена, она не могу остати празна. Ако се искрено кајемо, искусићемо Божју милост.
Христос завршава причу речима: „Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се“.
Охолост нас води путем пада, а смирење путем Христовим. Ако се понизујемо пред Богом, Господ ће нас узвисити у своје време. Амин.
Аутор: Др Јасмин Милић
Наручите још данас књигe Великопосне и пасхалне проповеди и Реч у времену спасења – проповеди по Духовима и Божићног круга. Наруџбе на е-маил: udruzenjeipostas@gmail.com


Ако желите својом донацијом да помогнете раду Удружења Ипостас, то можете да учините уплатом на рачун:
ДИНАРСКИ РАЧУН:
Удружење ИПОСТАС
Број рачуна: 205000000053018251
Сврха: Донација
ДЕВИЗНИ РАЧУН:
Удружење ИПОСТАС
IBAN RS35205007080007045523
SWIFT KOBBRSBG

