Пустиња - школа поверења у Бога

Пустиња – школа поверења у Бога

По заповести Господњој подиже се на пут сав збор синова Израиљевих из пустиње Син и улогори се у Рафидину. Ту не беше воде да народ пије. Тада народ поче да гунђа на Мојсија вичући: „Дај нам воде да пијемо!” Мојсије одговори: „Зашто гунђате на мене? Зашто кушате Господа?” Међутим, народ је био жедан, па је гунђао на Мојсија и говорио: „Зашто си нас извео из Египта да помремо од жеђи, ми, деца наша и стока наша?” Тада Мојсије завапи Господу говорећи: „Шта да радим са овим народом? Још мало па ће ме каменовати!” 5Господ тада рече Мојсију: „Изађи пред народ, поведи неке старешине израиљске, узми у руку штап којим си ударио по Нилу и пођи. Ја ћу стајати пред тобом онде, на стени, на Хориву. Ти удари по стени и потећи ће из ње вода да народ пије.” Мојсије тако учини пред старешинама израиљским. Он прозва то место Маса и Мерива зато што су се синови Израиљеви препирали и кушали Господа говорећи: „Да ли је Господ међу нама или није?” Излазак 17, 3-7

На почетку Великог поста говорили смо о Исусовом искушењу у пустињи. Пустиња је место сусрета са Богом, место потпуне зависности од Бога. И када смо суочени сами са собом и са свим недаћама живота, то нам може постати благослов.

Пре отприлике шест година цео свет се затекао у пустињи коронавируса. Тада су многи схватили колико су зависни од Бога, колико је човек крхак. Но човек, као човек, када одређене тешке животне ситуације у којима је вапио Богу прођу, врло брзо заборави на Бога.

Уследили су земљотреси, рат… Верујемо у Божје вођство, призивамо Божје вођство, а онда се нађемо у оваквим ситуацијама и питамо се: „Да ли нас је Бог и овде довео? Да ли је и ова ситуација Божје вођство?“

Божји народ нашао се у пустињи. Препустио се Мојсијевом, а тиме и Божјем вођству. Нису знали шта их чека на том путу нити колико ће то трајати. Знали су циљ, али у тај циљ требало је веровати, требало га је дочекати. Требало је сачувати веру, не поклекнути и не посустати, не одустати.

Мојсије је имао тежак задатак и често се налазио између две ватре. Народ с једне стране, Бог с друге. Требало је народ водити, често и умирити, а Бога умилостивити. Знао се Бог и наљутити, али народ Божји имао је среће што је на челу имао Мојсија који је молио за свој народ.

Када су пред нама неизвесне ситуације, оне нису безизлазне. Постављају се пред нас као кушња, тест верности, истрајности и дисциплине, односно ослањања на Божје вођство.

У догађају који је пред нама из Старога завета Божји народ у пустињи ожеднео је. Потреба за водом основна је, елементарна потреба човека. Без хране човек може дуже издржати, али без воде не. Када је човек у невољи, не тежи за луксузом, већ за основним потребама.

У време кризе многи похрле у продавнице. Једна од намирница која се највише купује јесте брашно. Зашто? Да би, ако не буде ничега другог за храну, било хлеба.

Када немамо оно основно, када се осећамо рањиви, када се бојимо за своју егзистенцију, човека хвата нервоза, страх, депресија. Тада гунђа, мрмља и на друге и на самога Бога. То се догодило и Израелцима у пустињи. Почели су мрмљати: „Зашто си нас из Египта извео? Зар да жеђом помориш нас, нашу децу и нашу стоку?“

Страх за себе, за своју децу, за материјално… То је страх који се осети око нас.

Прва реакција, када смо чули за догађања у Кини, била је неверица, а друга исмевање. „Неће се то нама догодити, далеко је од нас“, мислили смо и исмевали се онима који су почели са превентивним мерама и пре упутстава надлежних. Врло брзо су се неверица и исмевање претворили у забринутост и страх.

Када се шушкало да би могло доћи до већег сукоба Русије и Украјине, одбијали смо да верујемо да ће се то заиста догодити. Када се догодило, сви смо били забринути колико ће далеко отићи тај сукоб.

Сада смо суочени са озбиљном ескалацијом сукоба – с једне стране Израела и Америке, а с друге стране Ирана. И опет смо у неизвесности: колико ће то трајати, колико ће бити поскупљења и како ће нам бити у економском смислу.

И нема веће невоље за човека него када због превелике забринутости и страха изгуби поверење у Бога, његово вођство и из вида изгуби крајњи циљ.

Свакако да смо позвани на одговорно сагледавање сваке животне ситуације, али нездрава забринутост доводи до неконтролисаних ситуација, осећања и реакција. То видимо из овога примера. Израелци су толико били у страху да су хтели каменовати Мојсија. Мојсије се зато обраћа Богу, говори му какво је расположење људи и моли га за савет и помоћ.

Ово је веома важно искуство јер су се Израелци уверили да Бог контролише сваку ситуацију. Неће их оставити жедне. Штавише, заштитиће их и од сваке болести ако „здуšno буду слушали глас Господњи“.

Но није прошло дуго и Израелци су опет мрмљали. Заборавили су искуство из Маре. Подсећа ме то на догађај са Исусом и храњењем пет хиљада људи са пет хлебова и две рибе. После чуда људи поново траже од Исуса да учини чудо па ће му веровати.

Израелци се питају: „Да ли је Господ међу нама или није?“ Другим речима: „Где је Бог сада?“ Много пута сам чуо ово питање од људи у невољама. И сада ће се вероватно то многи запитати: „Где си, Боже? Има ли те?“

Но Бог ће се опет потврдити као моћан Бог. Учиниће чудо, не да би Мојсија или себе представио као неког чудотворца који изводи магијске ритуале, већ као чин љубави и бриге за човека. Да, Бог нас љуби и ако му заиста верујемо, он ће се побринути за све наше потребе.

Ово је важна лекција у овој школи поверења у Бога у којој се налазимо. Видимо колико је човек крхак, колико смо слаби. И у таквој ситуацији треба, попут Јосафата, подићи свој глас према небу и рећи:

„… Ми немамо снаге да се одупремо тако великом мноштву који иде на нас. Не знамо шта би смо чинили, него су нам очи у тебе упрте.“
(2. Дневника 20, 12)

Да, молитва. Подигнимо своје главе према небу, рецимо му да у нама нема ни силе ни снаге… У потпуности се ослонимо на Бога и он ће нам дати сву потребну снагу да опстанемо у свакој животној пустињи.

Бог јесте међу нама. Ако се питамо попут Израелаца: „Да ли је Господ међу нама или није“, не заборавимо да је Он Емануел – Бог са нама, Бог међу нама. Он нас не оставља, држи нас у својој руци, у своме наручју. И ако допусти да се подигну таласи, утишаће их. Ако допусти да прођемо кроз огањ, прочистиће нас. Ништа се без његове контроле не догађа, али Бог је и даље ту.

Како каже псалмиста у Псалму 46:
„Господ Саваот је с нама (Господ над војскама), Бог Јаковљев је утврђење наше.“

Један од раних хришћанских поздрава који је и даље присутан у источним црквама гласи: „Христос је међу нама! И јесте и биће.“ Он није Бог који је само био. Он није Бог који ће само бити. Он је Бог који јесте. „Ја сам Бог који јесам.“

Да, Бог је са нама. И зато имамо право да се уздамо у њега. Зато не морамо бити у паници, колико год да смо као људи забринути. Зато можемо знати да ће се он побринути за све наше потребе. Можемо знати да ће нас довести сигурно до циља и да ће се кроз ову ситуацију, ако му останемо верни и поуздамо се у потпуности у њега, прославити.

Истим оним штапом којим је ударио горку воду у Мари, Мојсије је по Божјем налогу ударио стену из које је потекла вода. Заправо радило се о стени која је била део пећине. Бог интервенише, доказује се као силан и брижан Бог упркос њиховој сумњи. Неће их оставити жедне, неће помрети. Биће живи и дела Господња казивати.

Августин се молио: „За себе си нас, Господе, створио и немирно је срце наше док се не смири у Теби.“ Да, одговор за сваки страх, сваки немир, сваку неизвесност и несигурност, у сваком, а посебно у овоме тренутку, јесте Исус. Он може и хоће смирити наше немирно срце. Напијмо се са његовог извора воде живе. Позовимо друге на тај свети извор. Христос је решење, само Он.

Народ Божји није био сам у пустињи. Сам га је Господ водио. И све време учио га је да се не мора бојати док има Њега на својој страни.

То је знао и псалмиста када је славио Бога у 27. псалму:

„Господ је светлост моја и спасење моје. Кога да се бојим?
Господ је заштитиник живота мога. Од кога да стрепим?“

Или у 46. псалму:

„Бог нам је уточиште и заштита, увек помоћник у невољи. Зато се не бојимо кад се земља потреса ни кад се горе сурвавају усред мора.

Управо је Псалам 46 Мартин Лутер препевао у време епидемије куге у Витенбергу. Његов препев 46. псалма постао је химна реформације.

Да, не бојмо се, народе Божји. У његовим смо рукама. Будимо верни. Наш Бог је Господар целога универзума, свега створенога. Он није само наш Бог – он је и наш Отац. А добар отац, и када нас дисциплинује, он нас и воли. И све ће учинити за наше добро.

Аутор: Др Јасмин Милић

Leave a comment