О ЧОВЕКУ КОЈИ ГРЕШИ И БОГУ КОЈИ ЉУБИ

Након уводних речи, отац Варнава одмах прелази на суштину трагедије савременог човека. Он истиче да ми данас живимо у свету који је заборавио шта значи бити човек, а самим тим је изгубио и појам о томе шта је грех.

О суштини људског пада: “Као човек сагреших”

Отац Варнава објашњава да када изговарамо ове речи, ми не износимо статистику својих лоших дела, већ исповедамо своју онтолошку немоћ. Он наглашава:

• Грех као промашај: Човек је створен да буде “бог по благодати”, а грех је сваки тренутак када бирамо да будемо само пролазна прашина. Сваки пут када погледамо брата са мржњом, ми смо “сагрешили као људи” јер смо изневерили божански лик у себи.
• Слабост воље: Отац детаљно описује унутрашњи рат. Човек жели добро, али чини зло. Он каже да је то “парадокс наше слободе”. Слобода нам је дата да волимо, а ми је користимо да се затворимо у тамницу сопственог ега.
• Наслеђе Адама: Он подсећа да ми не грешимо зато што је Бог тако хтео, већ зато што носимо “рану” праотачког греха која нас вуче ка земљи. Али, наглашава он, то није оправдање да останемо у блату.

Психологија грешника и замка самооправдања

Велики део беседе отац посвећује томе како ми лажемо себе.

• Кривица других: “Увек нам је крив неко други – супружник, деца, држава, чак и Бог,” каже отац Варнава. Он оштро критикује нашу навику да пребацујемо одговорност. Истинско покајање почиње тек када човек каже: “Ја, и само ја, сагреших.”
• Окорелост срца: Отац упозорава на опасност “духовне обамрлости” где човек греши и више не осећа бол. То је, према његовим речима, духовна смрт пре физичке смрти.

О Божијој бесконачности: “Као Бог помилуј”

Овде отац Варнава мења тон и прелази на најрадоснији део беседе. Он покушава да дочара шта значи “помилуј као Бог”.

• Божанска логика: Он објашњава да Божија правда није људска правда. Људска правда тражи казну, а Божија правда тражи исцељење. “Бог нас не гледа кроз наше грехе, него кроз наш потенцијал да се вратимо Њему,” наглашава отац.
• Океан милости: Отац Варнава користи снажну метафору: ако је наш грех једна камена громада, Божија милост је цео Тихи океан. Када ту громаду баците у океан, она нестаје. Али ми морамо имати храбрости да ту громаду из својих руку испустимо и предамо је Њему.
• Зашто “Као Бог”? Зато што само Бог може да избрише прошлост. Људи могу да опросте, али често памте. Бог, када прашта, Он “заборавља” наш грех и чини нашу душу белом као снег.

О практичном покајању у току поста

Отац се затим спушта на терен свакодневног подвига:

• Пост није дијета: Он подсећа да је узалуд не јести месо ако “једемо месо свог ближњег” кроз оговарање и осуду.
• Молитва срца: Молитва “Господе Исусе Христе, помилуј ме” мора постати дах наше душе. Отац саветује да ову реченицу – “Као човек сагреших, као Бог помилуј” – понављамо током целог дана, било да смо у превозу, на послу или код куће.
• Сузе покајања: Он говори о “радосној тузи”. То је стање где плачемо због својих греха, али се истовремено радујемо Божијој љубави. Те сузе су “друго крштење” које чисти човека.

Поука о односу према другима

“Не тражи од Бога милост коју сам ниси спреман да даш,” каже отац Варнава. Он дуго говори о потреби да опростимо онима који су нас повредили. Ако носимо грч у срцу према неком човеку, залупимо врата Божијој милости према нама. Праштање другима је “тест” нашег сопственог покајања.

Завршна реч и позив на светлост

У последњој трећини беседе, отац Варнава позива све присутне да не одлажу покајање. “Сутра можда неће постојати,” упозорава. Он завршава поруком да је хришћанство религија наде, а не религија страха. Хришћанин је онај који увек изнова почиње, који никада не каже “касно је”.

Беседа се закључује подсећањем да је циљ нашег живота сусрет са Христом лицем у лице, и да су ове речи молитве управо кључ који отвара врата Царства Небеског.

Текст изведен из https://www.youtube.com/watch?v=7ETK4AY66Vc беседе оца Варнаве.

Текст приредила Анђела Стевановић, маст.теол.