Прва недеља Великог поста.

Сутрадан хтеде Исус изићи у Галилеју, и нађе Филипа, и рече му: „Хајде за мном!” А Филип беше из Витсаиде, из града Андрејева и Петрова. Филип нађе Натанаила и рече му: „Нашли смо онога за кога писа Мојсеј у Закону и Пророци: Исуса, сина Јосифова, Назарећанина.” И рече му Натанаило: „Из Назарета може ли бити што добро?” Рече му Филип: „Дођи и види!” А Исус виде Натанаила где долази к њему и рече за њега: „Ево правог Израиљца у коме нема лукавства.” Рече му Натанаило: „Откуда ме познајеш?” Одговори Исус и рече му: „Пре него те позва Филип, видех те кад беше под смоквом.” Одговори Натанаило и рече му: „Рави, ти си Син Божији, ти си цар Израиљев.” Одговори Исус и рече му: „Зато што ти казах да те видех под смоквом, верујеш? Видећеш више од овога.” И рече му: „Заиста, заиста вам кажем: ‘Од сада ћете видети небо отворено и анђеле Божије како узлазе и силазе на Сина Човечијега.’” Јеванђеље по Јовану, зачало 5 (1,43-51)

Прва недеља Великог поста – Филип и Натанаило

Данашње јеванђеље наставак је догађаја који нам је описан у Јеванђељу по Јовану 1, 35-42, где читамо како је Јован Крститељ био у друштву са своја два ученика. Помиње се име само једног од њих: Андреј (грч. = храбар, мужеван), брат Симона (грч. = послушан), касније прозваног Петра. Иако се име другог ученика не помиње, од најстаријих времена се сматрало да се ради о „љубљеном ученику“, односно апостолу Јовану. Јован Крститељ је угледао Христа где пролази те је изговорио познате речи: „Гле Јагње Божје“. Овим речима је пророчански најавио да ће Христос пострадати као невино јагње (Ис 53,7).

Двојица Јованових ученика препознају у овим речима месију о коме су сигурно већ много пута чули у Јовановим беседама. Нема сумње да их је Јован припремао за овај сусрет. Сада је Христос ту, пролази поред њих. Они неће пропустити ову прилику. Пошли су му у сусрет. Кад их је Христос приметио, упитао их је: „Шта тражите?“, а они одговарају „Учитељу, где станујеш“. Они не желе Христа у пролазу, не желе да им буде “уз пут”. Желе да пођу са њим, да уче од њега.

Христос и нама поставља ово питање: „Шта тражите?“ Шта тражимо од Христа? Да ли нам је довољно да Га сретнемо на путу, или желимо да будемо у заједништву са Њим? Када би се нама Христос обратио питањем „Шта тражите?“, шта би био наш одговор?

Христос није имао свој дом. То знамо из његове тврдње, као и из примера када су домови његових пријатеља били његово место становања (на пр. Дом Марије, Марте и Лазара). Оно што је овде много значајније је чињеница да они желе да буду тамо где је Христос, желе да буду у Његовом заједништву.

Зато им Христос одговара: „Дођите и видите“. Христос позива и своје будуће ученике али и нас, не само да нешто знамо о Њему, већ да дођемо к Њему.

Именовани ученик Андреј, након што се уверио да је Христос заправо месија, прво одлази да пронађе свог брата Симона. Он га доводи Христу, који му даје ново име – Петар, што значи стена. Када је у Светом Писму, човек некоме дао ново име, то је означавало власт и моћ коју је имао над њим. Када је Бог некоме дао ново име, оно је имало значење новог карактера који ће ту особу обележити у будућности. Христос је дао ново име Симону користећи и људски и божански ауторитет. Када наставимо да пратимо Петра у јеванђељима и Делима апостолским, схватићемо значење овог сусрета и новог имена.

Христос је и нама дао ново име – хришћани. Да ли то име заиста указује на наш карактер и да ли смо аутентични следбеници онога чије име носимо?

Након овога, сутрадан, Христос иде према Галилеји. На путу сусреће Филипа (грч. = љубитељ коња) и каже му: “Хајде за мном“. Видели смо раније да је Андреј сам кренуо за Христом. Он је подузео први корак. Довео је и свога брата Симона – Петра Христу . У Филиповом случају Христос подузима први корак. Он позива Филипа да пође за Њим.

Христос позива на различите начине. Неко је у своме трагању за Богом привучен Христом и долази ка Њему. Некоме Христос долази и позива да га се следи. Наша су искуства различита. Нисмо сви призвани Христу на исти начин, али позив је упућен свакоме: “Хајде са мном“. За апостоле је овај позив имао посебно значење. Они су требали оставити све и поћи за Христом. Тај ход за Христом није био привремен, ограничен одређеним временским трајањем. Христос позива Филипа као и друге своје ученике да Га следе до краја. А то је за њих значило да Га следе, не само до Христове већ и до властите смрти. Знамо да су сви, осим љубљеног Христовог ученика Јована, мученички пострадали за Христа.

У ширем смислу, Христос свима нама упућује позив да Га следимо. И наш ход за Христом треба бити до краја, све док нас Господ себи не позове. Јер једино тако можемо закорачити у вечност која је циљ нашег слеђења Христа.

Христови ученици постаће апостоли. Апостол (грч. апостолос = посланик, онај ко је послан) је од Христа позван и послан да друге позива Христу. Андреј и Филип то одмах чине. Андреј је, како је већ речено, позвао свога брата Симона – Петра. Филип позива Натанаила (јевр. = Бог је дао). Из Филипових речи јасно се види да је он добро познавао закон и пророке (како се у то време називало Свето Писмо Старог завета): “Нашли смо онога за кога писа Мојсеј у Закону и Пророци: Исуса, сина Јосифова, Назарећанина“. Он препознаје Христа као испуњење старозаветних пророчанстава. Дакле, за њега је “Исус, син Јосифов, Назарећанин” месија. Највеће знање је имати исправно разумевање Христа. Једном приликом је Христос питао ученике шта људи говоре о Њему. Ученици oдговарају: “Једни говоре да си Јован Крститељ, други да си Илија, други опет Јеремија или који од пророка” (Мт 16, 14). Христос затим пита: ” А ви шта велите ко сам ја?” (Мт 16, 15). Без обзира на мишљења других о Христу, чак и када су исправна, она немају никакво значење за нас ако ми лично немамо исправну слику о Њему. Који би наш одговор био на ово Христово питање: “… шта велите ко сам ја?”.

Натанаило је скептичан и реагује с предрасудом. Назарет је био мало место а Натанаило долази из Кане Галилејске, великог и значајног града. Зато одговара на познати начин: „Из Назарета може ли бити што добро?”. Он очекује моћног месију, царског порекла. То не може бити неко ко долази из незнатног, малог градића. Филип не жели да се упшта у небитну географску расправу. Он га позива Христовим речима. “Дођи, и види“. Дакле, дођи и сам се увери.

Натанаило се одазвао Филиповом позиву да дође Христу. Када га је угледао, Христос му говори: „Ево правог Израиљца у коме нема лукавства.” Тиме му је заправо рекао да види његову нутрину, да је поштен човек, боготражитељ, отворен за Бога. “Прави Израиљац” није онај који је то само по телу, односно по вањштини. О томе ће касније св. Павле рећи: “Него је оно Јудејац који је то изнутра, и обрезање је обрезање срца духом а не словом: таквом је похвала не од људи него од Бога” (Рим 2, 29). На исти начин Христос гледа и у наше срце. Да ли у нама Христос види “правог хришћанина” у коме нема претварања?

Натанаило изненађено пита Христа “Од куда ме познајеш” на шта му Христос одговара: „Пре него те позва Филип, видех те кад беше под смоквом.” Натанаило је испод крошће смокве тражио свој мир, проводио време у размишљању и молитви. Христос – Бог, видео је и чуо његову молитву. Сада му даје до знања да је његова молитва услишана. Тражио је Бога и нашао га је у Христу. Натанаило га признаје као Сина Божјег и као цара Израиља. То је више од Месије. Месија ће, по јеврејском схватању бити цар Израиља, али Натанаило га препознаје и као Сина Божјега, Бога од Бога. Натанаило види више, а Христос каже њему, али и свима нама (јер прелази са “ти” на “ви”) да ће видети још више: „Зато што ти казах да те видех под смоквом, верујеш? Видећеш више од овога.” И рече му: „Заиста, заиста вам кажем: Од сада ћете видети небо отворено и анђеле Божије како узлазе и силазе на Сина Човечијега“.

У Пост (1 Мојс), 28, 10-13 читамо како је Јаков, син Исаков, у сну видео лестве које су се испружале до самог неба. По њима су се анђели Божји пењали и силазили. На врхи је стајао Господ. Христос себе открива Натанаилу као онога који спаја небо и земљу, као онога по коме се небеска стварност спушта на земљу. Само по њему можемо да дођемо до небеског Оца. Он је, како ће рећи у Јеванђељу по Јовану, једини “пут” (Јован 14,6) што потврђује и апостол Петар у своме говору пред Синедрионом: “Јер нема другог Имена под небом даног људима којим би смо се могли спасти” (Дела 4,12).

Христос се открио људском роду као предиван дар Божји, као спаситељ свих оних који поверују у Њега, пођу за Њим и живе за Њега. Тај позив је упућен свакоме од нас. Позива да га следимо, и то не само у овим данима Великог поста, него све до оног дана када ћемо стати пред Њега и дати одговор за наш живот. Нека нам Бог помогне да устрајемо до краја на томе путу. Амин.

По предању, Натанаило је као апостол познат именом „Вартоломеј“ (арамејски = син Толомејев). Након педесетнице, заједно са апостолом Филипом и Филиповом сестром Маријамном, проповедао је јеванђеље у Сирији и Малој Азији. Након Филипове мученичке смрти у Јерапољу, одлази и Индију и Јерменију. У Јерменији је исцелио цареву кћер од лудила. То је изазвало завист код царевог брата. Наредио је Натанаилово мучење и разапињање на крст.

Аутор: др Јасмин Милић

Oстала тумачења недељних јеванђеља види овде.

Ако желите својом донацијом да помогнете раду Удружења Ипостас, то можете да учините уплатом на рачун:

ДИНАРСКИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
Број рачуна: 205000000053018251
Сврха: Донација

ДЕВИЗНИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
IBAN RS35205007080007045523
SWIFT KOBBRSBG