Проповед на Цвети у којој се говри о помазању Христа од стране Лазареве сестре Марије и Христовог победоносног уласка у Јерусалим.

А Исус на шест дана пре Пасхе дође у Витанију, где беше Лазар који умре, кога Он подиже из мртвих. Онде Му, пак, зготовише вечеру, и Марта служаше, а Лазар беше један од оних што сеђаху са Њим за трпезом. А Марија, узевши литру правога нардова скупоценога мириса, помаза ноге Исусове, и обриса косом својом ноге његове; а кућа се напуни мириса од мира. Онда рече један од ученика његових, Јуда Симонов Искариотски, који Га намераваше издати: „Зашто се ово миро не продаде за триста динара и не даде сиромасима?” А ово не рече што му беше стало до сиромаха, него што беше лопов, и имаше кесу, и узимаше што се меташе у њу. А Исус рече: „Остави је! Она је то сачувала за дан мог погреба; јер сиромахе свагда имате са собом, а Мене немате свагда.”

Дознаде, пак, многи народ из Јудеје да је онде и дођоше не само ради Исуса, него и да виде Лазара кога Он подиже из мртвих. А првосвештеници се договорише да и Лазара убију, јер многи од Јудејаца долажаху због њега и вероваху у Исуса. Сутрадан многи народ који беше дошао на Празник, чувши да Исус долази у Јерусалим, узеше гране од палми и изађоше Му у сретање и клицаху: „Осана! Благословен који долази у име Господње, Цар Израиљев!” А Исус, нашавши магаре, уседе на њега, као што је писано: „Не бој се, кћери Сионова, ево, цар твој долази седећи на магарету.” Али ово не разумеше испрва ученици његови; него када се прослави Исус, онда се сетише да ово беше за Њега писано, и да Му ово учинише. А сведочаше народ који беше с Њим када Лазара позва из гроба и подиже га из мртвих. Због тога Му и изађе народ у сретање, јер чу да је Он учинио ово знамење.  Јеванђеље од Јована, зачало 41 (12,1-18)

Проповед на Цвети – помазање Христа и Његов улазак у Јерусалим

Данашња недеља у којој се сећамо Христовог славног уласка у Јерусалим, означава и почетак његовог страдања. Христос је знао шта Га чека, док су његови ученици, па и већина народа, мислили да је дошло време да се Он прослави као земаљски цар. Прошле недеље смо слушали јеванђељско зачало о Јакову и Јовану који траже повлашћена места у Христовом царству, док Христос им говори да иде на крст који ће бити његов престо. Његова ће круна бити од трња. Зато је дошао. Спреман је да узме крст на Себе, крст љубави према сваком човеку.

У својим последњим овоземаљским данима Христос нема времена за одмор. Јуче смо слушали јеванђеље о Лазаревом васкрсењу. Подигавши Лазара из мртвих, Христос нас је уверио да ни за нас смрт није крај, како се то пева у тропару у Цветну недељу: „Уверавајући нас пре твог страдања у опште васкрсење, из мртвих си подигао Лазара, Христе Боже. Због тога и ми, као деца, носећи знаке победе, Теби, Победиоцу смрти, кличемо: Осана на висинама, нека је благословен Онај који долази у име Господње!“ Подсетимо се како су Лазар и његове сестре Марија и Марта били Христови пријатељи. Након што се догодило моћно чудо Лазаревог васкрсења, којим се Христос заправо потврдио као победник над смрћу, првосвештеници и фарисеји су се уплашили да ће такво чудо многе подстаћи да пођу за Њим. Хтели су да Христос буде погубљен, али пошто његов час још није дошао, Он се повукао у град Јефрем, где је извесно време боравио са својим ученицима.

После неког времена Христос се враћа у дом Лазара и његових сестара. Пре него што започне његово страдање, Христос жели да обедује и да разговара с њима. Господ је знао да ће они после његове смрти на крсту бити уплашени и забринути и зато долази да их охрабри. Христос иде на крст, али мисли на своје пријатеље.

За време обедовања Христос је можда говорио и о ономе шта Га очекује. Марија разуме шта ће се догодити, можда чак и боље од ученика. Она узима литру драгоценог нардовог мириса и њиме помазује Христове ноге. То је заиста било драгоцено миомирисно уље. Нард је дрво које расте у источној Индији из чијег се корена, коре и плода добија посебан мирис. Чист нардов мирис је веома скуп. Јуда га процењује на 300 динара, што је више од годишњег прихода надничара. Јуда се томе противи и каже да би било боље да се то дало сиромасима. Занимљива је примедба јеванђелиста: „А ово не рече што му беше стало до сиромаха, него што беше лопов“. Зар нам и данас није познат такав приговор? Ова замерка је посебно актуална када се даје за потребе Цркве, јер се, кажу неки, тај новац може боље искористити. Али у којој мери они који стављају такве примедбе, сами помажу људима у невољи?

Христос ућуткује Јуду и дозвољава да се скупоцени мирис потроши на Њега. Марија га заправо симболично помазује за погреб, али Му истовремено показује своју одану љубав. Дала је вероватно најдрагоценију ствар коју је имала. Јуда је сматрао да је овај чин непотребно расипање, али Марија заиста показује Христу љубав која је „расипна“, која се „прелива“. Имала је огроман разлог за то: Христос јој је повратио брата у живот, али и много више од тога – Он је постао њен Живот.

Христос је дао је себе у потпуности за нас. Његова љубав према нама је „расипна“, не штеди се, не калкулише. Он даје све за нас. Онда када материјално изгуби своју вредност, схватамо богатство љубави. Данас када смо сведоци ратова, разарања, уништавања, непогода, смртоносних болести, време је да схватимо да су Христос и његова непроцењива љубав једино непропадљиво благо.

Чиме ми можемо узвратити Господу на његовој љубави? Својом љубављу према Њему. Као што Христос није штедео своју љубав према нама, тако и ми не треба да се штедимо у љубави према Њему. Нека се и наша љубав „расипа“ према Христу. Љубимо „Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим” (Матеј 22,37).

Када су многи сазнали да је Христос у Лазаревом дому, дошли су, како нам јеванђелист каже, не само Христа ради, него и Лазара ради. Хтели су да Га виде. Људи воле да виде чуда. Лазар је конкретан доказ Христове божанске силе. Нема већег чуда од васкрсавања мртвих, а то може учинити само онај који даје живот, који је „васкрсење и живот“.

Све је то узнемирило првосвештенике, који су већ били решили да убију Христа. Сада се договарају да убију и Лазара, јер су многи због њега поверовали у Христа. Лазар је био живо чудо које је људе привукло Христу. Има ли у нама новог живота, живота по јеванђељу, који друге привлачи Христу?

Сутрадан, док су многи поклоници журили ка јерусалимским вратима да на празник Пасхе посете Свети град, према Јерусалиму иде и Пасхално Јагње – Христос Господ. Зна шта је пред Њим и шта Га чека. Али ипак иде, јер је зато и дошао на овај свет. Догађаји који следе врхунац су његовог овоземаљског живота.

Када су поклоници чули да Христос долази, изашли су пред Њега. Бодрили су Га, носећи у рукама палмине гране. Оне су биле знак победе и начин на који су јеврејске цареве некада поздрављали док су улазили у Јерусалим на крунисање. Гомила му је викала Осана, што значи – спаси нас сада, тражећи на тај начин да их Христос спаси римске власти, односно да успостави овоземаљско царство Израиљево.

Христос сада прима почасти које је раније одбијао. Он дозвољава мноштву да Га хвали, бодри, па чак и да Га проглашава за цара. Али, научиће их какав је Он заиста Цар и каквом Царству треба да се потчине. Многима се то неће допасти, па ће за неколико дана гомила која му је данас узвикивала: Осана, ускоро викати: „Распни Га, распни Га“. Иако су многи очекивали, међу којима и његови ученици, да ће бити овенчан златном круном израиљских царева, Христос ће понети трнов венац. Очекивали су да ће сести на царски престо, а његов престо је био крст. Очекивали су овоземаљско царство, али је Он био, наизглед, понижен и поражен од земаљских моћника. Очекивали су победника, а пред њима ће бити слуга, како га је описао пророк Исаија у 53. глави. Да су Га пажљивије слушали, да су разумели Свето писмо, знали би да су предстојећи догађаји проречени у Старом завету. И сâм Христос је говорио својим ученицима шта ће Му се догодити. Али и они ће то схватити тек „када се прослави Исус“. Тек ће се након Педесетнице заправо уверити „да ово беше за Њега писано, и да Му ово учинише“. Да ли смо некада размишљали да је страдање Христово, које ће уследити у наредних дана, не само телесно, већ и душевно? Колико је заправо Христос био усамљен у својој агонији? Јуда Га издаје, Петар Га се одриче. Како каже митрополит Антоније Блум, „Петар, Јован и Јаков су заспали управо када је Христу била најпотребнија људска љубав и подршка“. Већина се ученика разбежала, осим његове мајке и апостола Јована који су били у подножју крста.

Народ и ученици желе Христа по „својој мери“. Тешко им је да прихвате Месију Писма, желе Месију који њима одговара. И негодују када им се Христос открива као Месија кога они не желе. Нисмо ли ми често такви? Хоћемо Бога који нама одговара, који нам се увек прилагођава? Бога који увек треба да буде ту само за нас, који треба да испуњава наша очекивања, наше жеље, па чак и наше погледе на свет. Желимо да Христос иде за нама, и да буде увек ту кад нам треба, уместо да ми идемо за Христом. Ако не испуњава наше жеље, није добар Бог, није Бог за ова времена.

Захарија је пет стотина година пре Христовог рођења прорекао: „Радуј се много, кћери Сионска, подвикуј, кћери Јерусалимска; ево, Цар твој иде к теби, праведан је и спасава, кротак и јаше на магарцу, и на магарету, младету магаричину” (Захарија 9,9). Јеванђелист Лука потврђује ове пророчанске речи, наводећи да су Христу довели магаре које нико није јахао (Лука 19,30). Зашто Христос силази у Јерусалим на магарету, а не на коњу? Цареву су ишли у рат на коњу, а када су долазили у миру, јахали су магарца. Соломон је ишао на помазање за цара јашући мазгу свога оца Давида (1. о царевима 1,38-39). У магарету које до тада нико није јахао свети Оци виде слику незнабожаца. Одећа коју апостоли стављају на магаре јесте Христово учење које апостоли треба да предају незнабошцима. Христос уводи незнабошце у Јерусалим, односно у крило своје Цркве. Јевреји, одбацивши Христа, бивају одбачени. а јеванђеље се предаје незнабошцима. Овде треба рећи да се у Јеванђељу од Матеја говори да су Господу довели магарицу и магаре Матеј 21,7). Христос је био на магарету, које, како је поменуто, представља незнабошце, док магарица, по учењу светих Отаца, иде иза Господа на магарету и представља јудејски народ. По другом тумачењу, магаре је слика сваког човека  „кога воде бесловесне жеље, који се лишава своје духовне слободе, страстима и навиком привезаног за телесни живот. Учење Христово ослобађа магаре од улара, тј. од испуњавања грешне и телесне воље. Зато апостоли приводе магаре Христу, стављајући на њега своје одежде: на њега уседа Господ и на њему улази у Јерусалим. То значи да се након напуштања грешног живота човек приводи Јеванђељу и одева се, као у апостолске одежде, у најисцрпније и најтананије познање Христа и његових заповести” (Свети Игњатије Брјанчанинов) .

Христос јесте дошао да порази, али не војске, већ Сатану и слуге његове. Дошао је да смрћу смрт уништи. Христос јесте дошао да влада, али не овоземаљским царствима, већ срцима људи. Он је „Цар славе“ (Псалам 24, 9) који је уздигнут на крст. И зато, иако се, људским очима гледано, на крсту налази Онај који страда, изнад крста, у источној иконографији стоји натпис „Цар славе“.

Једно од Христових старозаветних имена је „Кнез мира“ (Исаија 9,6), Он долази у Јерусалим (јевр. Град мира) да донесе мир, да помири човека са Богом, као и човека са човеком. Његово је Царство – Царство мира. Зато је неописива трагедија када они који тврде да су следбеници Кнеза мира међусобно ратују, међусобно се убијају. Христос није дошао да изгради такав свет. Христос је дошао на ову земљу да донесе мир, мир у срца оних који Га прихватају. Доноси мир усред немира, мир који овај свет не може да разуме, који превазилази  сваки људски ум (Филипљанима 4,7). И нема мира међу народима док коначно не дође Кнез мира да успостави своје вечно Царство.

Фарисеји су се осећали немоћни: „Видите како ништа не помаже. Ето, свет оде за Њим!“ (Јован 12,19). Већ две хиљаде година безбожници се труде да ућуткају Христа, односно његову Цркву . Али шта год да раде, „ништа не помаже“. Христос се не може ућуткати, јер ни врата Ада не могу надвладати Цркву његову (ср. Матеј 16,18). Ако смо заиста његови следбеници, ни ми нећемо ћутати. Докле год траје овај наш свет, Христа ће хвалити и славити. И то ће се слављење наставити у Небеској литургији о којој нам се говори у Откривењу св. Јована Богослова: „Алилуја! Јер се зацари Господ Бог Сведржитељ, Радујмо се и веселимо се и дајмо славу Њему, јер дође свадба Јагњетова…” (Откривење 19,6-7).

Нека нам Бог помогне да истрајемо до краја у идењу за Кнезом мира који нас сматра својим пријатељима, који је за нас отишао на крст као невино јагње, али који ће победоносно доћи у слави да нас уведе у своју славу. Амин.

Аутор: др Јасмин Милић

Oстала тумачења недељних јеванђеља види овде.

Ако желите својом донацијом да помогнете раду Удружења Ипостас, то можете да учините уплатом на рачун:

ДИНАРСКИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
Број рачуна: 205000000053018251
Сврха: Донација

ДЕВИЗНИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
IBAN RS35205007080007045523
SWIFT KOBBRSBG