Бeше пак неки болесник, Лазар из Витаније, из села Марије и Марте, сестре њене. А Марија, чији брат Лазар боловаше, беше она која помаза Господа мирисом и обриса ноге његове својом косом, Онда сестре послаше к Њему говорећи: „Господе, ево, болује онај кога Ти љубиш.” А када чу Исус, рече: „Ова болест није на смрт, него на славу Божју, да се Син Божји и прослави кроз њу.” А Исус љубљаше Марту и сестру њезину и Лазара. Па када чу да је болестан, тада остаде два дана на месту где беше. После тога рече ученицима: „Хајдемо опет у Јудеју.” Рекоше Му ученици: „Рави, сад Јудејци тражаху да Те каменују, па зар опет идеш онамо?” Исус одговори: „Није ли дванаест часова у дану? Ко дању иде не, спотиче се, јер види светлост овога света; А ко иде ноћу, спотиче се, јер нема светлости у њему.“ Ово каза, и потом им рече: „Лазар, пријатељ наш, заспао је, но идем да га пробудим.” Онда рекоше ученици његови: „Господе, ако је заспао, устаће”. А Исус им беше рекао за смрт његову, они пак мишљаху да говори о починку сна. Тада им Исус рече отворено: „Лазар умре. И мило ми је због вас што нисам био онде, да верујете; него хајдемо њему.” Онда Тома, звани Близанац, рече осталим ученицима: „Хајдемо и ми да помремо с њим”. Када пак дође Исус, нађе га, а он већ четири дана у гробу. А Витанија беше близу Јерусалима око петнаест стадија. И многи од Јудејаца беху дошли Марти и Марији да их теше за братом њиховим. Када, пак, Марта чу да Исус долази, изиђе пред њега, а Марија сеђаше дома. Онда рече Марта Исусу: „Господе, да си Ти био овде, не би умро брат мој. Али и сада знам, да што год заиштеш у Бога, даће ти Бог.” Рече јој Исус: „Васкрснуће брат твој”. Марта му рече: „Знам да ће васкрснути о васкрсењу у последњи дан”. Исус јој рече: „Ја сам васкрсење и живот: који верује у мене, ако и умре, живеће. И сваки који живи и верује у мене, неће умрети вавек. Верујеш ли ово?” Рече му: „Да, Господе! Ја верујем да си Ти Христос Син Божји који долази у свет”. И ово рекавши, отиде те зовну тајно Марију, сестру своју, рекавши: „Учитељ је дошао и зове те”. Она, како чу, устаде брзо и отиде к Њему. Јер Исус још не беше дошао у село, него беше на оном месту где га срете Марта. А Јудејци, који беху са њом у кући и тешаху је, кад видеше Марију да брзо устаде и изиђе, пођоше за њом говорећи да иде на гроб да плаче онде. А Марија, чим дође где беше Исус и виде Га, паде пред ноге његове говорећи му: „Господе, да си ти био овде, не би умро мој брат“. Онда Исус, кад је виде где плаче, и где плачу Јудејци који дођоше с њом, потресе се у духу и сам се узбуди, и рече: „Где сте га метнули?” Рекоше му: „Господе, дођи да видиш”, Исусу ударише сузе. Онда Јудејци говораху: „Гле, како га љубљаше”. А неки од њих рекоше: „Не могаше ли овај који отвори очи слепоме учинити да и овај не умре?” А Исус се опет потресе у себи, и дође на гроб. А то беше пећина, и камен лежаше на њој. Исус рече: „Склоните камен!” Рече му Марта, сестра умрлога: „Господе, већ заудара; јер је четири дана у гробу.” Рече јој Исус: „Не рекох ли ти да ако верујеш, видећеш славу Божју?“ Тада склонише камен где лежаше мртвац. А Исус подиже очи горе и рече: „Оче, благодарим Ти што си Ме услишио! А ја знадох да Ме свагда слушаш; него рекох народа ради који овде стоји, да верују да си Ме Ти послао.” И ово рекавши, викну громким гласом: „Лазаре, изађи напоље!” И изађе умрли увијен по рукама и ногама погребним повојима, и лице му убрусом повезано. Исус им рече: „Раздрешите га и пустите нека иде”. Онда многи од Јудејаца који беху дошли Марији, видевши шта учини Исус, повероваше у Њега. Јеванђеље од Јована, зачало 39 (11,1-45)

Лазарева субота – Васкрсење Лазарево

Догађај из данашњег јеванђеља открива нам емотивног Христа. Наиме,  из контекста се јасно види да је Христос био веома близак са Лазаром и његовим сестрама. Јеванђелист Јован нам каже да „Христос љубљаше Марту и сестру њезину и Лазара“. Када се Лазар разболео, дошли су гласници да му то кажу. Они преносе поруку Лазаревих сестара, не помињући Лазарево име. Једноставно Му кажу: „Господе, ево болује онај кога Ти љубиш“. То је Христу било довољно да зна о коме је реч. И то открива посебну повезаност Христову са Лазаром и његовим сестрама.

На почетку јеванђеља помиње се догађај који ће се тек догодити: Маријино помазање Христа скупоценим мирисом. Треба имати на уму да су јеванђеља касније написана и да су први хришћани путем предања већ били упознати с многим догађајима који ће ући у јеванђеље. Тако је и догађај помазања Христовог од стране Марије био нашироко познат и зато га јеванђелист помиње.

Након што је Христос чуо вест о Лазаревој болести, поручује гласницима да та болест „није на смрт“, већ да се по њој „Син Божји прослави“. Знао је Господ да ће Лазар умрети, па и не жури одмах у његов дом, него чека још два дана да крене према Витанији. Да је одмах дошао у његов дом, да га је само исцелио, то би свакако било чудо, али васкрсење из мртвих је много веће чудо. Тиме ће Христос Себе потврдити као Онога који је „васкрсење и живот“. Смрт нема последњу реч пред Животодавцем, и то треба да имају на уму његови ученици када Христос буде на крсту. Крст за Њега неће бити пораз. Смрт Га неће задржати у гробу.

После два дана Христос каже својим ученицима да треба да иду у Јудеју. Ученици су забринути, јер знају да је Христу (а тиме и њима) у Јудеји угрожен живот. „Лазар спава“, каже Господ и „идем да га пробудим“. Ученици не разумеју о чему им Господ говори, и зато им отворено вели „Лазар умре“, и каже им да Му је драго због њих што није био у Витанији када се то догодило, управо због њихове вере. Оно што ће се догодити, чудо Лазаревог васкрсења, треба да ојача њихову веру. Тома, кога познајемо као „неверног Тому“, овде показује спремност да страда са Христом: „Хајдемо и ми да помремо с Њим.” Ако се Христу нешто догоди у Јудеји, боље је онда да и ону умру с Њим. Наиме, Тома сматра да је боље не живети, него живети без Христа.

Христос креће према Витанији. Лазар је већ четири дана мртав. Марта, када је чула да Христос долази, излази му у сусрет и приговара Христу: „Господе, да си Ти био овде, не би умро брат мој”. Колико пута и ми на сличан начин приговарамо Богу? Питамо се где је Бог када пролазимо кроз одређене ситуације. Зашто дозвољава неке невоље у нашем животу? Да ли Га уопште има и ако Га има, да ли се уопште стара о нама? Зашто не одговара одмах на наше молитве? Бог увек одговара, али не онако како ми очекујемо и када очекујемо. Некада је његов одговор „да”, некада „не”, а некада „чекај“. Одговор „чекај“ најтеже нам пада. Али Бог зна зашто дозвољава да пролазимо кроз одређене ситуације и да чекамо. Иако је прво приговорила Христу, иако је прошло већ четири дана од смрти њеног брата, она верује и у овој ситуацији да Христос може учинити чудо: „Али и сада зна, да што год заиштеш у Бога, даће ти Бог”. Колико год се око нас све распадало, колико год изгледало да је нешто нерешиво, немојмо да заборавимо да је Бог Онај који може удахнути живот и у суве кости (Језекиљ 37). Верујмо Му.

Христос одговара Марти: „Ја сам васкрсење и живот“ и пита је: „Верујеш ли ово?“ Он има моћ да даје, чува и одузима живот. Без Њега, иако смо физички живи, духовно смо мртви. Са Њим можемо имати прави живот у овом и у будућем веку. Марта верује у будући живот и да ће њен брат васкрснути „о васкрсењу у последњи дан“. Али Христос јој одговара да је Он живот сада. Не да ће само бити, него да јесте.

Христос долази до Лазаревог гроба. И овде открива своју људску и емотивну страну. Заплакао је. У многим нашим животним ситуацијама потребна нам је утеха и саосећање. Када се нађемо у ситуацијама у којима се осећамо напуштени од свих, усамљени и под теретом животних брига, пред „тешким каменом“ који је немогуће помакнути, сетимо се да нас Христос разуме, да је наш пријатељ, наш Добри пастир, и да саосећа с нама.

Било је ту и оних који користе и ову ситуацију да приговоре: „Не могаше ли овај који отвори очи слепоме, учинити да и овај не умре?“ Колико пута чујемо ову примедбу: „Где је тај ваш Бог?“ И Христу су се ругали док је био на крсту: „Ако си Ти Син Божји, сиђи с крста“. Господ никада не касни и у право време ће се прославити, а оне који приговарају посрамиће.

Од окупљених Христос тражи да уклоне камен. Могао је то Господ једном речју учинити. Али Он то тражи од оних који сумњају. Господ тражи од нас да уклонимо камен сумње са свога срца. Када макнемо камен неверја и сумње, тада нам Господ каже: „видећеш славу Божију“.

Након што је камен склоњен, пред Христом је било мртво тело које се распада и заудара. Христос позива Лазара из гроба и враћа га у живот. Живот без Бога је трулеж и распадање. Христос је дошао да нас позове у нови живот, да нас приведе из небића у биће (анафора евхаристијског канона). Христос се обраћа Оцу: „Оче, благодарим Ти што си Ме услишио! А Ја знадох да Ме свагда слушаш“. Свети Григорије Палама о овоме каже: „Подигао је пред свима очи своје ка Оцу, и обратио му се тим речима, како би они схватили да је Он, који говори на земљи, једнак Највишем Оцу, који је на небесима. Саветовање је претходило како на почетку стварања које је требало да приведе човека у биће, тако и сада – приликом пресаздања човека у лику Лазара. Тада је, намеравајући да створи човека, Отац рекао Сину: ‘Да начинимо човека’, и Син је послушао, па је тако човек дошао у живот. Овде, пак, сада, када је Син говорио, Отац Га је послушао, и тако је Лазар оживео.“

Колико год да је наш живот у распадању и заудара од греха, Христос га може обновити. И нас зове по имену, и нас жели да обнови, да у нас удахне живот за вечност. Зато нас Господ позива: „Данас, ако глас његов чујете,, немојте да буду тврдокорна срца ваша” (Јеврејима 3,15).

Након што га је вратио у живот, Господ тражи да Лазара ослободе повоја у којима је било повијено његово тело: „Раздрешите га и пустите нека иде“. Када нас Христос ослободи од царства таме, тада смо заиста слободни.

Васкрсење је преображај, обнова, повратак у првобитно стање. Васкрсење ће обновити наша тела тако да више не буду трулежна и смртна. Само тако можемо имати пунину живота, живот вечни за који смо створени. Да бисмо заиста доживели васкрсење и вечни живот, морамо имати чврсту везу са Животом, односно са Христом. Христос нам нуди много више од односа између Бога и човека. Христос нам нуди пријатељски однос. Физичка смрт његовог пријатеља Лазара тешко је пала Христу. Он је плакао. Други су то коментарисали: „Гле, како га љубљаше“. Као што је љубио Лазара, Марту и Марију, тако љуби и нас. Александар Шмеман каже: „Најпре схватимо да Лазар, пријатељ Исусов, персонификује цело човечанство, а такође и сваког човека, а Витанија, дом човека Лазара, симбол је целог света као дома човека. Јер сваки је створени човек пријатељ Божји и позван  је на ово божанско пријатељство: на познање Бога, заједницу са Њим, и да дели живот са Њим.“ Ако тако чинимо, пријатељи смо његови. Христос не оставља своје пријатеље. Неће ни нас препустити вечној смрти. Нека Он буде Живот наш, сада  и у векове векова. Амин.

Аутор: др Јасмин Милић

Oстала тумачења недељних јеванђеља види овде.

Ако желите својом донацијом да помогнете раду Удружења Ипостас, то можете да учините уплатом на рачун:

ДИНАРСКИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
Број рачуна: 205000000053018251
Сврха: Донација

ДЕВИЗНИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
IBAN RS35205007080007045523
SWIFT KOBBRSBG