Према библијско-отачкој традицији, ђаво није персонификација страсти, већ биће које је створио Бог као анђела, а када је изгубио заједништво са њим, постао је мрачни дух, ђаво. Ђаво, као биће, има слободну вољу, тј. слободу, коју Бог не крши нити укида.

Мистерија неправде се остварује у историји, ђаво наставља да ствара зло и чини своју деструктивну делатност од тренутка када се појавила Црква. Библијска и патристичка традиција, изван сваке теоријске и етичке поделе добра и зла, говори о злу противнику Бога и непријатељу човека. Он је ђаво, у којем постоји само порицање, који уништава и убија све, јер је дух смрти који је одбацио истински живот.

Дакле, ђаво је конкретно биће, конкретно постојање. Он улази у историју са охолошћу,  богохуљењем и обманом, као богоубица и човекоубица, као превара и лаж од нуле, као паразит који изопачава и подсмева се стварању и човеку. Грех, страсти, смрт су зла која он ствара својом искривљеношћу и мржњом, и којима он остварује своју власт и доминацију. Зло није збир људских дела, већ активни изазов чији је корен у демонској суштини, у принципу који је изван човека и његове природе, а људска слобода може да га прихвати или одбије.

Ђаво је настао из воље и деловања Бога. Демони нису створени као демони од Бога од почетка, јер Бог није створио зло, већ је све створио врло добро. Они су створени безгрешни по својој суштини и природи, независни и са слободном вољом, према својој вољи и жељи, као што су то били сви анђели. Међутим, након њиховог вољног пада због своје гордости, њихова суптилна, ваздушна и невина тела преобликовала су се у мрачна и тамна, материјална и пуна страсти.

Пошто су при свом стварању демонске силе формирале читав ред, сматра се да су бројни и подељени у групе и класе. Број демона и њихова подела у групе и степене зависи од њихове многострукости и њихових дела. Тако, будући да су демони бројни и различитих имена, неуморно се боре за поништавање спасоносног дела Христа. Неспособни да науде Богу, окрећу се против људи и боре се против њих са својом демонском лукавошћу, замућују наше воље, подстичу нас стварајући искушења, чине све да повреде човека, делују кроз страсти, море нас са тугама, постављају препреке молитви. Користе многе начине, тако да ако је Бог Онај који Јесте, ђаво се може описати као онај који се трансформише.

Искушење и рат ђавола никада нису изнад људских снага, не крше слободну вољу и не дирају природни разум који је Бог дао да се одржава слободом и вољом. Снага ђавола није нужна, већ зависи од наше слободе. Да подлежемо искушењима, то је наш сопствени избор. Такође, да ђаво стекне власт и управља, то је повезано са активном одлуком човека, који искривљује своју слободу, говорећи не Богу, а да, ђаволу. Оци Цркве наглашавају да човек никада није сам. Ако се удаљи од Божје милости, постаје подложан сатаниним утицајима. Ако се делови човека не управљају уз помоћ Христа као оружја, како каже свети Симеон Нови Богослов, они се препуштају ђаволу, уз сагласност и сарадњу самог човека.

Верујући човек је позван да буде човек будности и молитве, јер ђаво неће престати да се подсмева, мења облик и вара, да квари и изопачава Еванђеље Божје и слободу Христове жртве обећавајући удобност и срећу. Постоји опасност да будемо потпуно посрамљени ако се предамо демонским искушењима, као што их данас сусрећемо у “Црквама” и обожавању Сатане.

Ако ђаво има моћ да се преобрази у анђела светлости, онда схватамо колико данас може да искушава и понижава човека кроз најслађе, наизглед најсрећније и најкорисније ствари. Усмерава нас да уђемо у најпаметнију замку: привидни тријумф људске независности.

Многи кажу: нема ни Бога, ни ђавола. Али порицање демона је исто што и одбацивање божанствене ијономије Свете Тројице. Христос је осрамотио и оголио демонске власти. Међутим, порицање постојања ђавола олакшава његово дело више него било шта друго. Требало би да будемо спремни да постанемо посматрачи најчудеснијих знакова и ђавољих чудовишта, којима он тражи да нахрани савременог човека претварајући камење у хлеб; Морамо бити спремни да се суочимо са добом тајних завера и убистава, што ће значити нову таму земље од шестог до деветог часа, у којој ће човек бити исцрпљен, а његова дела испражњена.

Сатанска Библија објављује: „Задајте ударац за ударац, презир за презир, уништење за уништење са додатним интересом за четвороструку, стоструку моћ. Неутрализуј сваку емоцију, све табуе и све препреке. Усмрти сваког оног који покушава да ти одузме ово право.”

Свезнање Божје, у складу са његовом вољом, не укида слободу рационалних бића. Тако допушта ђаволу да чини зло, јер је то биће. Међутим, ограничава његово деструктивно дело љубављу и милосрђем. Када се човек покаје, Бог му опрости, чиме се смањује царство зла, али коначно укидање власти ђавола биће на Другом доласку.

Дело ђавола је деструктивно. Он превише мрзи човека и цело стварање. Он је препун смртоносне мржње према људима. Подстиче мисли против Бога и ближњег, утиче на вољу човека, делује онтолошки у природи. Оци кажу да пошто људи нису могли да схвате постојање и бес ђавола, која се испољава кроз нападе на душу, Бог допушта да улази и у тело, како бисмо сви схватили његов бес.

Ђаво је са обманом и преваром ,,заробовао,, човека страстима и греху. Узрок који га је навео на овај поступак био је завист. Ђаво је завидео Адаму јер је видео да борави у простору нетакнутог и недељивог уживања, у Рајском врту, одакле је он праведно био одстрањен.

Овај напад и покушај ђавола да намами човека у страсти, често може бити постепен. Свети Григорије Палама каже да ђаво не диктира одмах грех и живот одвојен од живота Цркве, али “постепено лукаво подмићује” шапћући човеку мисао да може остати у врлини и знати сам од себе шта треба да ради, без обазирања на црквену заједницу и без слушања пастира и учитеља Цркве. А када успе да га изведе из литургијског живота Цркве, удаљава га од Божје милости, претходно га препуштајући ропству страсти.

Зашто онда Бог допушта ђаволу да нас напада? Свети Максим Исповедник наводи пет разлога:

•           Први је да бисмо дошли до разлучивања врлина од зла кроз ову борбу.

•           други је да бисмо кроз борбу сачували чврстину и непоколебљивост врлина.

•           трећи је да не бисмо постали горди док напредујемо у врлини, него да схватимо   да је то Божји дар.

•           четврти је да бисмо потпуно презрели зло, а

•           пети да не заборавимо своју слабост и снагу Божју када стигнемо до апатије.

Оно што је данас камен спотицања јесте то што образовање и наш цео културолошки систем игноришу ову стварност. Не само да је не решавају, већ ни не говоре о ђаволу и греху. Зато можемо са сигурношћу рећи да остављамо човека без откупљења, беспомоћног и слабог.

И ми, са своје стране, као хришћани, заборавили смо да припадамо Христовој Цркви и улазимо у њу не да бисмо обавили неки формални обред и оправдали се, већ да бисмо се излечили. Јер Црква је лечилиште, болница у којој човек улази да излечи свој унутрашњи свет и ослободи се својих страсти, а не да издваја своје добро ја.

С друге стране, упражњавање црквених сакрамената је најразорнија појава нашег црквеног живота. Јер док су сакраменти давани Цркви ради спасења човека, да протера, бори и победи сатану, ми смо их претворили у прилике за индивидуалну сујету и друштвену таштину.

Изгледа да смо заборавили “да тамо где није Христос, тамо су демони, и тамо где су демони, исправно размишљање се квари и искривљује.”

Ако живимо ову истину, изаћи ћемо из нашег заробљеништва и из обмана ђавола и греха и постаћемо слободни.

Ипак, не треба се плашити. Не! Ту је Христос, Црква, литургијски живот, молитва, духовна храброст, покајање. Једно правоверје које не побеђује, али је побеђено од ђавола, које се боји демона, није Христово и Цркве.

Позвани смо да сведочимо кроз нашу догматску свест да је Господар света и историје Христос. Ко познаје истину, тај се не боји и не очајава.

У одговору на питање, “ти си онај који долазиш, или неког другог да очекујемо?” Господ је одговорио: “Идите, јавите Јовану шта сте видели и чули: слепи поново гледају, хроми ходају, губави се чисте, глуви чују, мртви устају, сиромашнима се проповеда јеванђеље; .” Лк 7:22

Нека живимо ову истину часно, дубоко и искрено. То је најбоље за нас, наш свет, децу и омладину, како бисмо открили дубље значење живота, праву природу човека, слободу и познање Бога.

Извор: www.oodegr.com

Са грчког превела Анђела Стевановић, маст.теологије