Нико други не говори о љубави као апостол Павле, он нам је показао праву суштину љубави и њену важност. Љубав је средиште целог хришћанског учења, читавог Јеванђеља. Покушајмо да схватимо дубину речи светог апостола:

,,Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи. Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, Не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, Не радује се неправди, а радује се истини, Све сноси, све верује, свему се нада, све трпи. Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати. Јер делимично знамо, и делимично пророкујемо; А када дође савршено, онда ће престати што је делимично. Кад бејах дете, као дете говорах, као дете мишљах, као дете размишљах; а када сам постао човек, одбацио сам што је детињско. Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам делимично, а онда ћу познати као што бих познат. 13. А сад остаје вера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав.,, (1. Кор. 13:1-13)

Звецкање месинганог звона или галама кимвала је празна, без садржаја. Шупљи је онај човек који зна све језике, чак и језик анђела, а нема љубави. Видите како је велика љубав Божанског апостола, да је неупоредиво већа од вере која помера планине и од знања које открива све тајне.

Узалуд је жртва оних људи који своја тела предају смрти и ватри да буду спаљени, ако немају љубави. Јер, чак и ова дела, полагање живота или расподела свег имања, могу се извршити без праве љубави.

Ко има праву љубав, зна како да поднесе мане, грешке и слабости ближњег. Он све трпи јер воли те слабе људе који не знају шта је права хришћанска врлина.

Човек чије је срце пуно љубави не може равнодушно да гледа своје ближње-голе, гладне и бескућне. Љубав која живи у његовом срцу пуна је саосећања.

Ко воли, никоме не завиди. Ако смо љубоморни на некога, то значи да љубав није у нама. Када би наша срца била пуна праве хришћанске љубави, никоме не бисмо завидели ни на чему.

Ко воли, није поносан, јер љубав и понос не могу постојати у исто време. То су две ствари које се међусобно искључују. Тамо где има љубави, не може бити поноса. А где има поноса, нема љубави. Права љубав не само да не завиди, већ се не хвали и не горди. Она је скромна. Ако у нашем срцу постоји гордост, то значи да нема љубави.

Колико ружноће и непристојности видимо око себе! То је данас попримило огромне размере, због чега много патимо. То значи да у људима нема љубави, иначе не би било толико непристојности.

Увек тражимо радости и задовољства за себе — да се наше име зна, да нас други поштују, да имамо висок положај. Желимо да имамо све, све за свој его. А љубав не тражи ништа за себе. Она је лаковерна, као што су деца лаковерна. Људи чија срца обитава божанска љубав су као деца, за које рече Господ Исус Христос: „Ако се не обратите и не родите као деца, нећете ући у Царство небеско“ (Мт. 18,3). Љубав верује свима и свему, не сумња ни у кога. Људи од овог света често чине неправде према другима. Називају лажовом, клеветником и издајником човека који никада не лаже, клевета и никога није издао, човека који је чист и речју и делом.

Колико је таквих међу нама? Ко се од нас не љути? Има много људи који, када се наљуте, вичу као бесни, ударају и псују другу особу. Да имамо хришћанску љубав у срцу, сигурно не бисмо чинили тако.

То значи да они који имају љубав у срцу нису неспособни да виде зло у ближњем, али они не желе да га виде. Они су способни и желе да виде само добро у својим суседима. У љубави нема самозадовољства. Ми се, пак, радујемо када наша браћа падају и видимо њихове мане. Ова радост је демонска јер се демони радују злу које виде у људима. Када су наша дела и речи истините и праведне, љубав се радује што то види.

Љубав „увек трпи, увек верује, увек се нада, увек издржи“. Када видимо свог брата како греши, да ли затварамо очи, држимо језик за зубима и не проглашавамо његову грешку? Не. Појачавамо га клеветом, откривајући свима како нам је брат лош. Не покривамо грех свог брата, као што су то чинили свети, већ га објављујемо свима, а своје грешке скривамо.

Нада, непоколебљива нада у Бога и у награду вечног живота, никада не напушта оне у чијим срцима обитава љубав.

Љубав „увек траје“. Она подноси поруге, ругања и страдања ради љубави Христове. Тако су подносили ругање, глад и хладноћу Христови следбеници. Љубав жели само добро ближњем и не тражи своје.

„Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати. Јер делимично знамо, и делимично пророкујемо; И пророчанство није вечно, пророци су умрли. Биће укинуто и поносно људско знање, јер је оно само делимично тачно.“

„Делом знамо, а делом пророкујемо.“ Знамо врло мало, људско знање је веома ограничено, готово никакво, али смо поносни на оно мало што знамо.

„Када перфект не дође, онда се део укида.“ Сва наша стечена знања само су мали део пуног и истинитог знања. Једног дана ће овај ограничени видљиви свет престати да важи и изгубиће сваки смисао.

„Кад бејах дете, као дете говорах, као дете мишљах, као дете размишљах; а када сам постао човек, одбацио сам што је детињско.“ Од када смо одрасли, више се не бавимо играма. Напустили смо их. Сада је време када се пред нама открива истина и савршенство.

„Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам делимично, а онда ћу познати као што бих познат.,, Сво наше садашње знање, које нам се чини тако јасно, није ништа друго до пригушено светло у пригушеном огледалу. Када дође време пуног откривења, видећемо истину лицем у лице. Тада ћемо имати пуно знање, као што нас је Бог познао.

Као што за Бога нема ништа сакривено, тако и за нас неће бити ништа скривено у свету, и тада ћемо све знати у пуноћи. Љубав ће нам све открити.

„Вера, нада, љубав, ово троје остају, али љубав је највећа.“ Вера, нада и љубав су наш живот, са њима морамо живети. То је наш ослонац, наш дах. Али запамтимо: иако је вера велика и нада благословена, изнад свега је љубав. Да стекнемо љубав Христову, да очистимо своје срце и дамо му место за љубав. Амин.

Извор из књиге: Свети Лука архиепископ Кримски, Беседе, том 3. Публикације „Православни Кипсели“, Солун 2003.

Са грчког превела Анђела Стевановић, маст.теологије