И гле, законик неки устаде и кушајући га рече: „Учитељу, шта ми треба чинити да наследим живот вечни?” А он му рече: „Шта је написано у Закону? Како читаш?” А он одговарајући рече: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свом снагом својом и свим умом својим; и ближњега свога као самога себе.” А он му рече: „Право си одговорио; то чини и живећеш.” А он, желећи себе да оправда, рече Исусу: „А ко је ближњи мој?” А Исус одговарајући рече: „Човек неки силажаше из Јерусалима у Јерихон, и западе међу разбојнике, и ови га свукоше и ране му зададоше, па одоше, а њега полумртва оставише. Случајно пак силажаше оним путем неки свештеник и видевши га, прође. А тако и левит, кад је био на оном месту, приступивши, погледа га и прође. А Самарјанин неки путујући дође до њега, па кад га виде сажали му се; и приступивши зави му ране и зали уљем и вином; и посадивши га на своје кљусе, доведе га у гостионицу, и постара се око њега. И сутрадан полазећи извади два динара те даде гостионичару, и рече му: ‘Побрини се за њега, а што више потрошиш ја ћу ти платити кад се вратим’.” Шта мислиш, дакле, који је од оне тројице био ближњи ономе што беше запао међу разбојнике? А он рече: „Онај који му милост учини.” А Исус му рече: „Иди, па и ти чини тако.”

Јеванђеље по Луки, зачало 53. (10,25-37)

Двадесет и пета недеља по Духовима: Јеванђеље о милостивом Самарјанину

Данашње јеванђеље нам доноси свима познату причу о милостивом Самарјанину. Она се спомиње само у Јеванђељу по Луки. У другим јеванђељима можемо наћи сличне делове, које се наводе и у овој причи, односно у делу где се говори о заповестима љубави. У Јеванђељу по Матеју, 22:34-40 и у Јеванђељу по Марку 12:28-31 читамо о учитељу Закона који пита Христа која је највећа заповест. У наведеним јеванђељима Христос наводи ове две заповести љубави, док је у Лукином јеванђељу законик тај који их изговара.

Један дакле законик, пита Христа у намери да Га куша: „Учитељу, шта ми треба чинити да наследим живот вечни?” Законици, односно учитељи Закона бавили су се примарно Петокњижјем, односно Тором (Пет књига Мојсијевих) али су добро познавали и остале књиге Старога завета. Радило се дакле о ученом човеку, човеку књиге, књижевнику који је био учитељ вере. Он Христу поставља питање, не у намери да нешто научи, да од Њега добије неку информацију, већ да га искуша. Претпоставља да Христос неће знати да му одговори на његово питање, односно да ће дати неки криви одговор, или да можда уопште неће одговорити. То ће бити прилика да Христа оптужи као лажног учитеља.

Христос, као и у другим случајевима, када му се постављају питања са намером да Га кушају, одговара потпитањем: „Шта је написано у Закону? Како читаш?” Законик се нашао у незгодној ситуацији. Ако би одбио да одговори, довео би у питање своју стручност и познавање Закона. Зато му одговара цитирајући заповести које се налазе у Закону односно Петокњижју: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свом снагом својом и свим умом својим; и ближњега свога као самога себе.” (Пнз. 6,5; Лев. 19,18). У Јеванђељу по Матеју наводе се три начина на које треба љубити Бога: „…свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим“, док се у Јеванђељу по Марку и овде, у Јеванђељу по Луки спомињу четири начина, односно додаје се „и свом снагом својом.” Без обзира на ове мање разлике, суштина је иста: Бога треба љубити целим нашим бићем, односно свим нашим могућностима и способностима. А љубити ближњега треба као самога себе. О ове две заповести љубави говорили смо у Петнаесту недељу по Духовима те више о томе може се прочитати на следећем линку: Христов закон љубави.

Христос похваљује његове речи: „Право си одговорио; то чини и живећеш.” Две заповести су темељ целокупног Закона. Ако љубимо Бога, срцем, душом, снагом и умом, испунићемо цео Закон који се односи на љубав према Богу. Ако волимо Бога, волећемо и наше ближње. Ако је љубав према Богу полазна тачка, а љубав према нама самима мерило љубави према ближњем, онда ћемо испунити Закон у односу према свим заповестима које се односе на љубав према ближњима. Међутим, једно је знати а друго је чинити. Законик је добро знао шта пише у Закону. Знао је заповести али изгледа да их није извршавао. Зато му Христос каже: „то чини.” Као што није довољно веровати у Бога, већ је потребно веровати Богу, тако није довољно ни познавати теоретски Свето Писмо, Христове речи, односно хришћанско учење, већ све то треба и примењивати.

Законик је сада суочен са својом савешћу. Он, који је хтео да искуша Христа, сам је стављен на кушњу. Зна да су ове две заповести највеће и једнако важне. Али је свестан да није савршен по питању њиховог извршавања, посебно у односу према ближњима. Зато покушава да се оправда и поставља Христу питање:„А ко је ближњи мој?” Сви смо склони да оправдавамо себе када смо суочени са чињеницом да по неким питањима нисмо аутентични хришћани. Тражимо изговоре, упоређујемо се са другима, релативизујемо неке Христове речи, односно учење Светог Писма. Покушавамо да по неким питањима дамо неко своје тумачење које уклапамо у нашу праску односно наше виђење одређених ствари. Међутим, ако смо заиста хришћани, свој живот требамо да ускладимо са хришћанским учењем, а не да хришћанско учење прилагођавамо свом начину живота и размишљања. То данас, нажалост видимо код либералних, или како они себе воле да називају, прогресивних теолога. Када неке своје ставове и поступке не могу да оправдају ни Писмом ни учењем Цркве, тада тумаче и Писмо и учење Цркве на начин који је њима прихватљив.

По тадашњем схватању побожних Јевреја, ближњи је био првенствено члан породице, у ширем смислу сусед али само припадник јеврејског народа. Међутим, у Закону стоји и ово: “Ако је у тебе дошљак у земљи вашој, не чини му криво. Ко је дошљак међу вама, нека вам буде као онај који се родио међу вама, и љубите га као себе самог; јер сте и ви били дошљаци у земљи мисирској. Ја сам Господ Бог ваш.” (Лев. 19,33-34). Дакле, Закон каже да и дошљака треба прихватити и љубити као себе. Изгледа да овом познаватељу Закона ове речи нису биле јасне па га зато пита „А ко је ближњи мој?” Христос ће одговорити овом законику једном параболом, односно причом – причом о милостивом Самарјанину наводећи га да на своје питање сам да одговор.

„Човек неки“, иако се не наводи његова народност, одувек се у тумачењу ове јеванђелске приче сматрао Јеврејином. Силазио је из Јерусалима у Јерихон. Вероватно је у Јерусалиму ходочастио у Храм и у повратку, према Јерихону наишао је на разбојнике који су га свукли, истукли и оставили у тешком стању да умре. Док је тако, полумртав лежао, наишао је један свештеник “и видевши га, прође.” Можемо да претпоставимо да свештеник није био сигуран да је ли овај човек жив или мртав. Ако би се дотакао мртваца, био би нечист. Али био би нечист и да се дотакао његове крви. Ако је био на путу за Храм, то би свештенику створило додатни проблем. Са друге стране, његова је овавеза била да помогне човеку у невољи. Ипак је изабрао да остане обредно чист уместо да провери да ли је овај човек жив и да му помогне. Исто је учинио и левит. Из истих разлога као и свештеник заобишао је овог умирућег човека. Са једне стране, и свештеник и левит су се држали Закона. Можемо рећи да су се понашали у складу са својим религиозним прописима. Међутим, као људи религије, требали су више пажње да посвете човеку у невољи уместо религиозним прописима. Христос је често прозивао вањску религиозност која нема осећаја за потребе човека. Архимандрит Варнава Гиангу каже: “Када смо утврђени у својој ,побожности’, у томе да следимо одређена црквена правила и живимо у тој својој самоправедности, онда смо у немогућности да заиста уђемо у однос са другим и да разумемо другог. Када је религиозни живот испуњавање одређених правила, он не може имати искуство једног односа, иступљење из сопства и себичности, познање сопствених страсти и слабости и разумевање другога.“

Након свештеника и левита, на рањеног, полумртвог човека наилази лаик. Али овај лаик није Јеврејин него Самарјанин. Овакав расплет догађаја у овој параболи сигурно није био очекиван за законика. Јевреји и Самарјани су били љути непријатељи. Самарјани су мешавина Јевреја и незнабожаца. Веровали су у правога Бога који се објавио у Старом Завету али су у почетку обожавали и паганске идоле. Од Светог Писма Старог Завета прихватали су само Петокњижје (пет Мојсијевих књига). Обрезивали су се, имали су свој храм на брду Геризиму (где је Аврам отишао да жртвује Исака) и чекали су месију. Јевреји су их мрзели и сматрали су их отпадницима.

За разлику од свештеника и левита, који су, нажалост из религијских и обредних разлога показали бесосећајност према човеку који им је ближњи и коме су они ближњи, овај Самарјанин се сажалио над њим. Рањени човек, Јеврејин, нипочему није био ближњи Самарјанину, нити је Самарјанин био ближњи њему. Самарјанин као странац приступа странцу. Он не познаје рањеног. Нити пита за његову народност или веру. Пред њим је човек у невољи, човек који умире. Самарјанин му својим делима показује љубав. Колико су неки данашњи хришћани далеко од овакве љубави. Тужно је када видимо да се хришћани међусобно мрзе. Неки хришћани мрзе оне који припадају другој хришћанској конфесији. Мрзе оне који су део њихове Цркве али можда у неким стварима мисле другачије. Мрзе оне који су исте конфесије али друге народности. Колико је ово далеко од Христовог учења који од нас тражи да волимо и своје непријатеље (Лк. 6,27-38). У данашње време када је све доступно на интернету односно на друштвеним мрежама, сведочимо како неки хришћани показују искључивост, распирују мржњу па чак и позивају на насиље према другима.

Самарјанин је одмах приступио рањеном човеку. Завија му ране које је залио уљем и вином. Маслиново уље је ублажавало болове а вино је због алкохола деловало антисептички. Људи у оно време нису познавали медицину као ми данас, али су из искуства знали да неке ствари помажу. Уље и вино у лечењу рана употребљавали су у оно време и Грци и Јевреји. Рањени човек је био преслаб да се сам попне на кљусе, па му Самарјанин у томе помаже. Можемо претпоставити да је животиња била преслаба да прими двоје људи на себе, што значи да је Самарјанин остатак пута ишао пешке. Након што су стигли у гостионицу, Самарјанин се постарао да се рањени човек смести. Сутрадан је дао гостионичару два динара. По одређеним изворима, тај је новац био довољан да рањени човек има смештај и храну. Неки сматрају да је период смештаја и хране који се могао добити за два динара био нешто краћи, али у сваком случају, радило се о подужем временском периоду. Осим тога, Самарјанин се обавезао да ће у повратку платити и додатне трошкове.

Христос на крају не одговара директно на питање законика, већ пита њега шта је закључио из ове приче. Ко је био ближњи ономе кога су напали, истукли и таквог оставили разбојници? Занимљив је одговор законика. Он не жели да изговори Самарјанин већ каже: „Онај који му милост учини.” Христос му одговара „Иди, па и ти чини тако.” Овим одговором, Христос заправо упућује законика да се пита “Коме сам ја ближњи” а не “Ко је мој ближњи”. Ближњи није само онај који треба помоћ. Ближњи је и онај који је близу потребитима. Ми смо често усмерени на себе, на наше потребе, на однос других према нама, на љубав других према нама. Желимо да нас други препознају као ближње у том смислу. Али Христос жели да кренемо од себе. Колико ми волимо друге, колико смо ми милосрдни према другима, колико ми опраштамо другима? Коме смо ми ближњи? А наши ближњи су сви у потреби. Можда не можемо свима на једнак начин да помогнемо. Некога можемо да нахранимо, некога да обучемо, друге да утешимо, да охрабримо, да упутимо на оне који могу да учине више од нас. Љубав ће увек пронаћи прави пут и начин.

Ова прича има и своју симболику. По објашњењу светих отаца Јерусалим је рај а Јерихон овај свет. Рањени човек је Адам који након изганства из раја одлази у свет. Разбојници су демони који су са њега свукли одећу бесмртности. Свештеник који пролази поред рањеног човека означава Мојсијев закон а левит пророке. Закон и пророци нису у стању да подигну у живот полумртвог палог човека. Самарјанин је Христос који долази палом човеку. Уље и вино су свете тајне. Свети Јован Златоуст каже: “Шта означава повезивање, шта уље и шта вино? Завоји су Христове заповести, уље је свето миропомазање а вино означава тајну вечеру. Овим трима средствима се лече ране наших душа.” Кљусе је Христово тело које ће понети болести и немоћи наше (Иса. 53,4). Гостионица је Црква, гостионичар је слика апостола и њихових наследника. Два динара су Стари и Нови завет а по некима и две Христове природе. Повратак Самарјанина је Други Христов долазак када ће пастири добити плату. Ово је веома озбиљна порука за пастире, односно за свештенике свих степена. Свети владика Николај Велимировић, говорећи о свештеницима каже: “Они су позвани да устају око болесника, да им ране надгледају и лече, и да их хране животном храном Христовом за часном трпезом Јагњета Божјег. Тешко њима, ако то не чине. Могу они бити први у овом краткорочном животу, но у вечном животу они неће имати удела.”

На почетку овог јеванђеља законик поставља питање како да наследи живот вечни. Живот вечни наслеђујемо ако сада за Христа живимо. Наша љубав према Богу, према ближњем, према странцу, према човеку у потреби потврђена нашим делима, показатељ је да у нама живи Христос. Нека нам Бог помогне да не будемо само слушаоци већ и извршитељи Христове речи. Амин.

Аутор: Др Јасмин Милић

Остала тумачења јеванђеља види овде.

Наручите још данас књигу Великопосне и пасхалне проповеди. Наруџбе на е-маил: udruzenjeipostas@gmail.com

Ако желите својом донацијом да помогнете раду Удружења Ипостас, то можете да учините уплатом на рачун:

ДИНАРСКИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
Број рачуна: 205000000053018251
Сврха: Донација

ДЕВИЗНИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
IBAN RS35205007080007045523
SWIFT KOBBRSBG