догоди се потом да Он иђаше у град који се зове Наин, и с Њим иђаху многи ученици његови и мноштво народа. А када се приближи вратима града, и гле, изношаху мртваца, јединца сина матере његове, и она беше удовица; и многи народ из града иђаше са њом. И видевши је, Господ сажали се на њу и рече јој: „Не плачи!“ И приступивши, дохвати се носила, а носиоци стадоше; и рече: „Момче, теби говорим, устани!“ И седе мртвац и стаде говорити; и даде га матери његовој. А страх обузе све, и слављаху Бога говорећи: „Велики пророк подиже се међу нама и Бог походи народ свој“.

      Јеванђеље по Луки, зачало 30. (7,11-16)

Дужи облик ове беседе види овде: Двадесета недеља по Духовима: Јеванђеље о васкрсењу удовичиног сина

Беседа на 20. недељу по Духовима: О васкрсењу удовичиног сина

Након што је исцелио капетановог слугу, Господ Исус Христос одлази у град Наин. За Њим иде мноштво народа, које је већ видело Његову власт над болешћу. Али сада ће бити сведоци нечег још већег – власти над смрћу.

Док се приближавао градским вратима, из града је излазила погребна поворка. Носили су мртвог младића, јединца мајке удовице. Та жена је изгубила не само сина него и своју последњу наду, заштитника и хранитеља. У старо време удовице су биле без икакве сигурности. Али у том болу и безнађу Господ Христос јој долази у сусрет.

Једно мноштво иде за Животом – за Христом. Друго мноштво иде за смрћу – за мртвацем. Та два света сусрећу се пред градским вратима. Тако је и данас: једни следе Христа и Живот, други корачају путем без наде. У ком смо ми мноштву? За ким ми идемо – за Животом или за смрћу?

Јеванђелист Лука овде први пут назива Христа „Господом“. То је сведочанство да је Христос истинити Бог, јер само Бог има власт над животом и смрћу.

Господ је видео удовицу. Није прошао равнодушно. Видео је њену тугу и сажалио се. Тај Божански поглед пуни љубави види и нас. Христос познаје свакога по имену и види бол сваког срца. Његов поглед не осуђује, већ исцељује.

Прилази жени и каже јој: „Не плачи!“ Колико пута и ми чујемо те речи у свом животу? У тренуцима страха, туге и губитака, Христос нам тихо говори: „Не плачи!“ Он зна наш бол и жели да га претвори у радост. У Његовом присуству све животне бриге губе снагу. Као што певамо у Литургији: „Сву сада животну бригу оставимо…“

Господ затим прилази носилима, дотиче их се и каже: „Момче, теби говорим, устани!“ И мртви младић устаје. Христос га враћа његовој мајци. Она више није сама. Њен плач се претвара у радост. Људи који су то видели, испунили су се страхопоштовањем и славили Бога говорећи: „Бог походи народ свој.“

Тако и ми, када се сусретнемо са Христом, доживљавамо чудо духовног васкрсења. Он и данас говори сваком човеку који је у тами греха: „Устани!“ Без Њега смо духовно мртви, без наде, без светлости. Али у Њему је све – радост, живот, светлост и мир. Како је рекао старац Порфирије: „Христос је све. Он је радост, Он је живот, Он је светлост.“

Нека и нас Господ погледа у нашој слабости. Нека чујемо Његов позив: „Устани!“ – из безнађа, из страха, из греха. Нека нас Његова реч оживи и укрепи. Јер са Христом имамо све; без Њега немамо ништа.

Дао Бог да се, када дође у слави Својој, и ми нађемо у мноштву које ће радосно певати:
„Алилуја! Спасење и слава и част и сила Богу нашем!“ (Откр. 19,1)
Амин.

Aутор: Др Јасмин Милић

Наручите још данас књигe Великопосне и пасхалне проповеди и Реч у времену спасења – проповеди по Духовима и Божићног круга. Наруџбе на е-маил: udruzenjeipostas@gmail.com

Ако желите својом донацијом да помогнете раду Удружења Ипостас, то можете да учините уплатом на рачун:

ДИНАРСКИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
Број рачуна: 205000000053018251
Сврха: Донација

ДЕВИЗНИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
IBAN RS35205007080007045523
SWIFT KOBBRSBG