У времену у којем живимо, често се више расправља о речима него о истини коју те речи носе. Многи ће данас жарко улазити у полемике да ли је „правилно“ рећи Васкрс или Ускрс, да ли треба поздрављати са „Христос васкрсе“ или „Христос воскресе“, као да се у томе крије сама срж вере. А ипак, док се ми препиремо око изговора, лако заборављамо оно најважније — да је овај Празник највећи међу свима, јер је у њему побеђена смрт, дарован живот и откривена нада која не пролази.

Језик и предање — различити облици исте истине

Када говоримо о изразу Васкрс, говоримо о облику који припада српскословенском језику, некадашњем књижевном и црквеном језику српског народа. Он је дубоко укорењен у богослужбеном предању и повезан са старословенским облицима који су обликовали духовни израз Цркве.

С друге стране, Воскресеније представља рускословенски облик, који је ушао у употребу када је српска црква у XVIII веку прихватила руску редакцију црквенословенског језика. Зато и данас у богослужењу чујемо облике као што су „воскресе“, „воскресеније“, који прате ту традицију.

А Ускрс? То је реч која припада народном језику — настала природно, поједностављена, блиска свакодневном говору. Она није „мање вредна“, нити „туђа“, већ је плод живог језика народа који веру живи у свакодневици.

Да ли је један израз „православнији“ од другог?

Често се може чути да је „Васкрс“ једини исправан, „православни“ израз, док се „Ускрс“ понекад неоправдано одбацује као нешто страно или „западно“. Но, такво размишљање више открива дух подела него дух Јеванђеља.

Истина је једноставна: не постоји „православни“ и „католички“ назив празника у самом језичком смислу. Постоје различити језички облици — црквени, књижевни и народни — али сви они указују на исту стварност: Христово Васкрсење.

Исто тако, облици „Христос васкрсе“ и „Христос воскресе“ су оба исправна у свом контексту. Они не стоје један против другог, већ сведоче богатство језичке и духовне традиције.

Васкрс или Ускрс – шта је правилно у српском језику?

Иако се о овом питању често воде расправе међу људима, одговор који се најчешће чује ван стручних кругова није сасвим тачан. У народу је укорењено уверење да је реч Васкрс „српска“ и везана за православље, док се Ускрс приписује Хрватима или католицима. Међутим, такво гледиште не одговара стварности.

Обе речи подједнако припадају српском језику и потичу од истог корена, који се током векова мењао упоредо са развојем самог језика. У суштини, реч је о две форме истог израза: Васкрс, који се очувао у црквеном и богослужбеном језику (и сам је резултат историјских језичких промена), и Ускрс, који представља народни, поједностављени облик, сачуван у живом говору народа.

Опасност када форма постане важнија од вере

Проблем настаје онда када форма засени суштину. Када више енергије трошимо на исправљање туђег изговора него на преображај сопственог срца, онда смо промашили циљ.

Хришћанство није вера у правилне формулације, већ у Живога Бога. Није спасење у граматици, већ у Васкрслом Христу.

Можемо савршено правилно изговорити „Христос васкрсе“, а да у срцу носимо празнину, гордост или осуду. А можемо и једноставно рећи „Ускрс“ са вером, љубављу и благодарношћу — и бити ближи истини празника.

Суштина празника — победа живота

Суштина Васкрса — или Ускрса — није у речи, већ у догађају. То је дан када је Христос победио смрт, када је гроб остао празан, а човеку дарован вечни живот.

То је празник наде за све који страдају, утехе за ожалошћене, светлости за оне у тами. То је темељ хришћанске вере — јер, како апостол каже, „ако Христос не уста, узалуд је вера наша“.

Закључак — вратимо се суштини

Зато, браћо и сестре, не дозволимо да нас речи раздвајају тамо где нас истина позива на јединство. Није пресудно да ли ћемо рећи Васкрс или Ускрс, већ да ли заиста живимо Васкрсење у свом животу.

Јер највећа трагедија није погрешан изговор — већ празно срце које није дотакнуто радошћу Васкрслог Христа.

Зато, како год рекли, рецимо са вером, љубављу и надом:

Христос васкрсе — ваистину васкрсе!