Осврт на учења оца Спиридона
У времену које карактерише непрестани низ глобалних криза, анксиозност је постала главна емоција нашег доба. Непрестано смо бомбардовани вестима о економској нестабилности, друштвеним немирима, међународним сукобима и несигурној будућности. Световни свет ту анксиозност углавном третира искључиво као психолошки или физиолошки проблем, нудећи терапије, механизме суочавања и лекове за управљање симптомима.
Међутим, како у својим учењима дубоко и јасно истиче православни свештеник и аутор отац Спиридон Бејли, прекомерна брига о свету није само психолошки терет – она је, у самој својој сржи, озбиљно духовно стање.
Када испитамо своје страхове кроз призму православне хришћанске духовности, почињемо да увиђамо да паника коју осећамо због глобалних догађаја открива дубљу болест унутар душе. Отац Спиридон нас подстиче да се присетимо темељне истине хришћанске вере: нашим животима управља Бог. Стога, хронична, прекомерна брига произлази из суптилног, али дубоког одбијања да препознамо Његов Божански Промисао и да му се потчинимо.
Илузија контроле и криза вере
Да бисмо разумели зашто је брига духовна невоља, прво морамо сагледати корен наше анксиозности: илузију контроле. Модерно човечанство је условљено да верује како кроз технологију, науку, политику и чисту снагу воље можемо овладати својим окружењем и осигурати сопствену безбедност. Када глобални догађаји измакну нашој контроли, та се илузија распршује. Остајемо са осећајем беспомоћности, а та беспомоћност рађа ужас.
Отац Спиридон нас подсећа да од самог почетка никада нисмо ни имали контролу. Одбијање прихватања те стварности симптом је гордости. Када опсесивно бринемо о томе шта ће се догодити са економијом, нашим нацијама или нашим световним удобностима, имплицитно тврдимо да не верујемо Богу да управља сопственом творевином. Иступамо из нашег праведног места као деца пуна поверења и покушавамо да носимо тежину свемира на сопственим раменима.
У Јеванђељима, Исус Христос директно говори о овом духовном пропусту. Он учи своје следбенике да се не брину за своје животe, шта ће јести или шта ће обући, истичући да ће се Отац који храни птице и одева љиљане сигурно бринути и за своју децу. Прекомерно бринути о сутрашњици значи живети као да Бог не постоји, или као да је потпуно равнодушан према нашим борбама. То је криза вере која се прерушава у практичну забринутост.
Обмана световног начина размишљања
Модерни свет је дизајниран да наше умове држи везанима за оно што је пролазно. Непрестана бука медија, огорченост на друштвеним мрежама и бескрајне расправе о политици алати су који одвраћају нашу пажњу од Небеског Царства. Из перспективе црквених отаца, на које се отац Спиридон често позива, та дистракција није случајна. То је намерна духовна замка.
Непријатељ нашег спасења не жели ништа више него да нас задржи у стању непрестане узнемирености. Душа коју прождире страх и анксиозност око света не може да се моли. Ум који френетично покушава да израчуна исходе геополитичких догађаја не може да постигне унутрашњу тишину (исихију) потребну за заједницу са Богом. Када смо у потпуности усредсређени на олује које бесне око нас, тонемо, баш као што је апостол Петар потонуо у таласе када је скинуо поглед са Христа.
Прекомерна брига везује нас за свет. Чини нас идолопоклоницима земаљске стабилности. Ако је наш коначни циљ удобан, неометан живот на земљи, онда ће нас свака претња тој удобности потпуно уништити. Али ако је наш коначни циљ сједињење са Христом и спасење наших душа, онда се превирања у свету виде у потпуно другачијем светлу. Свет пролази; улагање наших целокупних емоционалних и духовних резерви у његово очување рецепт је за очај.
Лек за исцељење: Поуздање у Божји Промисао
Противотров за ову духовну болест је радикалан повратак поверењу у Божји Промисао. Промисао није једноставно веровање да Бог зна шта ће се догодити; то је активна, пуна љубави брига коју Бог спроводи над сваким детаљем наших живота. Отац Спиридон наглашава да се ништа не догађа без Божјег допуштења, а све што Он допушта на крају је за спасење наших душа – чак и ако доноси привремене земаљске тешкоће.
Како бисмо се излечили од духовног стања прекомерне бриге, морамо свесно предати сопствену вољу. Морамо прихватити да не знамо шта је најбоље за нас, нити знамо шта је најбоље за свет. Наши ограничени, пали умови не могу да схвате велику таписерију Божјег плана искупљења. Када захтевамо да свет функционише према нашим преференцијама, патимо. Када смирено прихватимо да је Бог аутор историје и љубитељ човечанства, проналазимо мир.
Та предаја не значи да постајемо пасивни или равнодушни на патњу других. Уместо тога, то значи да делујемо из љубави, а не из панике. Чинимо оно што је у нашој непосредној моћи – волимо своје ближње, бринемо за своје породице, испуњавамо своје свакодневне дужности – а остало препуштамо у руке Свемогућег. Своју пажњу преусмеравамо са макрокосмоса световних догађаја, које не можемо контролисати, на микрокосмос сопствених срца, који захтева нашу непосредну духовну пажњу.
Улога патње и Крста
Да бисмо истински схватили подстицај оца Спиридона, морамо радикално преобликовати начин на који гледамо на тешкоће. Световни начин размишљања види патњу као највеће зло које треба по сваку цену избећи. Природно, ако је наш примарни циљ да избегнемо патњу, хаотично стање света гурнуће нас у непрестани страх.
Међутим, православна хришћанска перспектива гледа на свет кроз призму Крста. Христос није обећао својим следбеницима угодан живот у стабилном свету; обећао је управо супротно: “У свету ћете имати невоље; али не бојте се, ја сам победио свет” (Јован 16:33).
Када препознамо да Бог може искористити друштвену нестабилност, болести и световне губитке како би нас смирио, прочистио нашу веру и сагорео наше ослањање на земаљске удобности, наша паника почиње да јењава. Почињемо да схватамо да нас чак ни најмрачнији глобални догађаји не могу одвојити од Божје љубави. Одупирући се Божјем промислу и захтевајући лак живот, ми заправо одбацујемо управо онај духовни лек који је потребан нашим душама да би биле исцељене.
Практични духовни кораци против бриге
Како се онда практично борити против овог духовног стања у нашим свакодневним животима? Православна традиција нуди јасан, једноставан пут:
- Пост од буке: Баш као што постимо од хране да бисмо обуздали телесне страсти, морамо постити од неуморног уноса вести и световних расправа да бисмо обуздали анксиозност ума. Ограничите своју изложеност дигиталним изворима страха.
- Неговање молитве: Када се појави искушење бриге, треба му се одмах супротставити молитвом. Исусова молитва (“Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног”) моћно је оружје које ум враћа од застрашујућих хипотетичких будућности и усидрава га у Божјој присутности у садашњем тренутку.
- Покајање: Морамо препознати наш недостатак поверења као грех. Када се нађемо парализовани страхом због света, требало би да смирено тражимо од Бога опроштај што смо сумњали у Његов промисао, и тражимо благодат да Му потпуније верујемо.
Закључак
Прекомерна брига о стању у свету је тежак ланац који спречава душу да се уздигне према Богу. То је симптом световног начина размишљања који је заборавио суверенитет и љубав Створитеља. Порука оца Спиридона служи као витални позив на буђење за модерне хришћане: нисмо створени да носимо терет путање овога света.
Истински мир се никада не налази у идеалном распореду световних околности, јер ће свет увек бити сломљен. Истински мир налази се само у Христовом присуству. Препознајући нашу анксиозност као духовно стање, окрећући се од обмане световне контроле и бацајући се у потпуности на милост и промисао Божју, можемо пребродити сваку олују. Свет може беснети, али душа усидрена у Христу остаје непомична.
ИПОСТАС - Хришћанско удружење 