Kada govorimo o preprekama na našem duhovnom putu, nemojte se iznenaditi onim što ću reći: najveći problem, najveća prepreka i najveće iskušenje – demonsko iskušenje – jeste tuga. Tuga nam ne dozvoljava da bilo šta učinimo. Zato što se naše želje, prohtevi i teškoće ne ostvaruju, u čoveku se rađa tuga. Pitamo se: „Zašto sam tužan? Zato što moja volja nije zadovoljena, zato što nisam uspeo, šta ću raditi u životu, ko će me podržati, kojim putem će ići moj život?“ Sve to donosi tugu, a tuga je najveći uspeh demona, đavola.
Zato se Ava Isaija osvrće na tugu i kaže: „Bdi, da te ne pobedi demon tuge. Pazi da te zbog velike siromaštine i nevolja ne savlada to osećanje, pa da ne mogneš dostići velike vrline.“ Eto iskušenja koje nikada nismo uzimali u obzir. Ne samo da ga nismo uzeli u obzir, već smo, zbunjeni, pomešali umiljenje sa depresijom. Pomešali smo pokajanje, koje u sebi nosi radost, sa mrzovoljom i čamotinjom koja je zapravo samo povređeni egoizam. Pomešali smo plač po Bogu sa običnom tugom i sekiracijom. A najveće iskušenje u ovom našem trudu jeste upravo tuga.
Starac Emilijan Simonopetritski to objašnjava: „Ponekad tuga potiče iz opravdanog psihološkog razloga, usled nekog događaja koji vas je ožalostio.“ Ljudi smo, to je razumljivo i tada smo u neku ruku oslobođeni krivice. Ali uopšteno gledano, tuga je čisto demonski element.
Navešćemo jedan primer iz monaškog života, mada svako može naći paralelu u svom svakodnevnom životu. Monah odluči da neće jesti van redovnog vremena. Ali, donesu mu topao hleb i sir, on se prevari, pojede, a zatim tuguje. Demon koristi taj događaj i izaziva tugu. Monah misli: „Sada se, kroz ovu tugu, kajem zbog sira koji sam pojeo.“ Mi često mislimo da je tuga zbog prekršene zapovesti zapravo pokajanje. Međutim, tuga koja iz toga proizilazi nije pokajanje!
U stvarnosti, taj čovek se nije pokajao, jer takva tuga uvek pokazuje nepokajanje. Čovek tuguje zato što suštinski ne želi da se promeni. Kada se neko istinski kaje, on se već oslobodio greha i strasti, te oseća iskupljenje i radost slobode. A mi tugujemo zato što smo se razočarali što nismo uspeli, ili zato što nam je žao što ne možemo ponovo da uživamo u tom grehu. Istinsko pokajanje nije jadikovanje nad neuspehom, već svest: „Izdao sam i uvredio svoj odnos sa Hristom i želim da ga obnovim.“ Ako se čovek odmah postavi ispravno, kaže „Sagrešio sam“ i obnovi odnos sa Hristom, on ima radost.
Zašto onda tugujemo? Zato što smo zatvoreni u sebe, u svoju krivicu, u svoj povređeni egoizam. Tuga je mizerija, to je zatvaranje u sebe i kontinuitet tog zatvaranja. Pravo pokajanje je otvaranje prema Bogu, kada Mu kažemo: „Bože, prljav sam, uvredio sam Te, smiluj mi se.“ Tuga je zapravo alibi da ne preuzmemo odgovornost za ličnu promenu, pa samo plačemo i jadikujemo kako bismo prikrili taj nedostatak.
Tuga otkriva i okorelost srca i besramnost. Ako se zaista kaješ, onda ćeš poštovati i blagodariti Bogu koji te prihvata, i tvoje srce će smekšati. Slavićeš Boga što te je primio nazad. Ako postoji samo tuga, onda nema tog evharistijskog, blagodarnog duha. Sotona nam ubacuje pomisao tuge, dok nam Hristos daje pomisao radosti i nade.
Često tugujemo jer smo se osramotili pred ljudima koji su nas smatrali dobrim, mirnim i blagoslovenim. Kažemo: „Jao, šta sam uradio, rastužio sam čoveka.“ Nismo mi tužni zato što smo rastužili čoveka, nego zato što smo se izblamirali i što taj čovek više neće imati dobro mišljenje o nama. Živimo za svoju sliku u očima drugih! Svaka tuga koja proizilazi iz takvog odnosa sa ljudima i prirodom je uvek demonska.
Tuga iscrpljuje i slabi čoveka. Kao i očajanje, ona vas parališe i ne dozvoljava vam da učinite ništa. Jeste li ikada videli tužnog i utučenog čoveka koji može istinski da se moli? Da li ste videli da takav čovek može da pruži ljubav? Ne može. To je samo izraz egoizma.
Kada se čovek pred Bogom ponaša kao žrtva, on traži maženje, utešne reči i sažaljenje. To je slično onome što vidimo u međuljudskim odnosima, kada neko glumi mučenika da bi privukao pažnju partnera. Mi isto to radimo sa Bogom. Igramo ulogu uplakanih i tužnih, misleći da će nas Bog tako prežaliti. Pravi odnos znači preuzimanje odgovornosti sa plemenitošću, a ne zapomaganje i mizerija.
Samo radostan čovek može dostići vrlinu. Ne mislim na onoga ko je lažno i površno nasmejan i ko opravdava svoj greh, već na čoveka koji poznaje svoj greh, ali zadržava radost jer zna da ima Oca koji ga voli. Takav čovek može doneti plod.
Tužan čovek se, budite svesni, razveo od Boga! Nije mu Bog dao razvod, on ga je sam uzeo. Ne možemo okusiti Boga kada smo tužni. Da se otvore sva nebesa i da nam se pruži ceo raj, ako smo obuzeti tugom, naše srce je zatvoreno i ništa od toga nećemo osetiti. Bog će nam reći da nam je oprošteno, da nam daruje raj, ali mi smo tužni i time Ga teramo od sebe. Tuga je zatvaranje srca pred blagodaću i ljubavlju Božijom.
Želiš li da stekneš velike vrline, koje će te kao anđeoska krila uzneti na nebesa? Pobedi tugu! Izbaci je iz svog života. Kada shvatiš da su tuga, strepnja, preterana briga i teskoba zapravo demonska stanja, tada ćeš dostići velike vrline.
Šta god da se desi, makar i propali sto puta, makar se i svet srušio, ne smemo tugovati. Zadržimo mir u sebi i tada dolazi blagodat Božija. Tuga je u suštini poništavanje naših želja, naše sopstvene volje i našeg ega zato što nismo uspeli. Ali, da nam je u centru pažnje Hristos, da smo Ga okusili i zavoleli, ne bismo tugovali, jer bismo Ga poznavali. Naša tuga bi tada bila stvaralačka, a u njoj bi ležala radost i nada.
ИПОСТАС - Хришћанско удружење 