U savremenom svetu mnogi ljudi posmatraju Boga i odnos sa Njim isključivo kroz strogo pravnu i sudu sklonu prizmu. Oni su uvereni da će onog trenutka kada dođe čas njihove smrti svi njihovi mnogobrojni gresi, svi dugovi i sve greške biti potpuno i automatski izbrisani samo i jedino zato što je Hristos postradao na krstu. Prema tom veoma rasprostranjenom shvatanju, sasvim je dovoljno samo intelektualno, razumom prihvatiti tu istorijsku i versku činjenicu. Ljudi često veruju da su time, bez ikakvog daljeg truda, trajno i neopozivo obezbedili sebi sigurno mesto u raju, potpuno nezavisno od toga kako će živeti ostatak svog zemaljskog života, kako će se ponašati prema svojim bližnjima i kakvo će srce nositi u svojim grudima. Međutim, kada sa dubokom pažnjom, otvorenog uma i čistog srca čitamo Jevanđelja, jasno primećujemo da to apsolutno nije ono čemu nas je Hristos podučavao, niti je to put koji nam je On ostavio u amanet.

Pravo značenje Hristovih reči

Pravoslavni hrišćani često sa velikim žarom ističu neverovatnu i presudnu važnost samih Hristovih reči zapisanih u Jevanđeljima, dok sa druge strane neki drugi vernici mnogo češće svoju pažnju usmeravaju na razne poslanice. Tek nakon dugog perioda duhovnog sazrevanja, dugotrajnog razmišljanja i molitve, čovek može u potpunosti i dubinski da shvati zašto postoji ta suštinska razlika. Zašto se toliko često dešava da mnogi ljudi uporno pokušavaju da ublaže, prilagode sopstvenim željama ili čak potpuno ignorišu jasne, snažne i nedvosmislene Hristove reči iz Jevanđelja? To se najčešće događa kada te istinite reči ne odgovaraju njihovom unapred zamišljenom narativu.

Fundamentalan, odnosno osnovni problem, leži u ideji takozvane uračunate pravednosti, prema kojoj je sve već unapred rešeno i vaš ulazak u nebesko carstvo je apsolutno zagarantovan samim pasivnim činom verovanja, bez ikakve vaše dalje saradnje sa Božjom blagodaću. Ipak, Hristos u svetim spisima neprestano, iznova i iznova, protivreči ovakvom olakom i plitkom razumevanju. Njegove reči nisu bile upućene isključivo ljudima onog istorijskog trenutka, već su izrečene za čitavu crkvu i za sve vernike kroz sve buduće vekove, jer je samim vaskrsenjem Hristovim zapravo i rođena Njegova crkva na zemlji.

Svetlost koja spasava ili oganj koji sagoreva

Sveti oci nas kroz vekove nepokolebljivo uče otrežnjujućoj istini. Bog nikoga, ali baš nikoga, ne šalje u pakao svojom hirovitom samovoljom. Svaka pojedinačna osoba sasvim slobodno donosi svoju sopstvenu, konačnu odluku, a ta odluka se temelji na onome što će se neizbežno dogoditi onog sudnjeg dana kada se svi budemo suočili sa Hristom u svoj Njegovoj neopisivoj i veličanstvenoj slavi. Ta božanska, nebeska slava će snažno i neumoljivo obasjati i otkriti same skrivene dubine svake ljudske duše. U tom veličanstvenom trenutku apsolutne, prodorne svetlosti, svako će jasno i nepogrešivo znati da li je tokom svog života zaista postao sličan Njemu i da li je uopšte sposoban i dostojan da boravi u Njegovom neposrednom prisustvu.

Za one nesrećne duše koje su svesno okamenile svoja srca, koje su odbacile ljubav i koje suštinski ne žele da budu sa Njim, ta ista božanska svetlost i slava postaće neizdrživi oganj koji sagoreva. To je zapravo istinsko pravoslavno razumevanje pakla. Često se u raznim krugovima može čuti površno mišljenje da je pakao naprosto mesto gde Bog uopšte nije prisutan. To je sa stanovišta teologije potpuna nemogućnost, čist apsurd, jer je Bog kao stvoritelj apsolutno svuda prisutan i On sobom ispunjava sav prostor i vreme. Dakle, šta je onda zapravo taj oganj pakla o kome se toliko govori? Taj oganj je zapravo sama nemerljiva slava Božja, ali koja je iskušena od strane onih ljudi koji su potpuno duhovno i moralno nepripremljeni da se sa njom suočavaju licem u lice.

Teologija bez preobražaja srca

Ova velika istina je apsolutno ključna za pravilno razumevanje našeg hrišćanskog puta i našeg poziva. U Jevanđeljima vrlo često vidimo kako Hristos bez ikakvog ustručavanja propoveda najrazličitijim slojevima društva i profilima ljudi. On se obraća poznatim grešnicima, običnim ribarima, siromasima, ali i tadašnjoj visokoj religioznoj eliti. Velika i pomalo tragična ironija leži upravo u tome što baš ta ugledna religiozna klasa, odnosno oni ljudi koji su čvrsto smatrali da imaju sve apsolutno tačne odgovore, savršena pravila i besprekornu teologiju, pronalazi Hrista strašno odbojnim, stranim i neprihvatljivim. Oni Ga ne samo da su mrzeli iz dna duše, već su svim silama silno želeli i kovali zavere da Ga što pre ubiju i uklone, jer prosto nisu mogli da podnesu Njegovo sveto prisustvo među njima.

Ovo nam na veoma slikovit način jasno pokazuje i dokazuje da je naše konačno spasenje pre svega, i iznad svega, duboko pitanje našeg srca. Suštinsko pitanje glasi, gde se tačno i na koji način naše srce tokom života preobražava, kako bi moglo da uđe u savršenu zajednicu ljubavi i mira sa Bogom. Ne možemo naprosto usputno praktikovati našu veru tako što umišljamo da imamo prave odgovore na sva teološka pitanja i da je time naš posao završen. Čovek može tokom celog svog života gajiti lažnu nadu da je spasen, a da pri tome nikada ne provede vreme u zaista iskrenoj, pokajničkoj molitvi, osim možda kada od Boga sebično traži neke prolazne sitnice, materijalna dobra i ispunjenje svojih zemaljskih želja. Takvi ljudi Ga zapravo uopšte ne vole iskreno, oni ne žele onu duboku, intimnu i tihu povezanost sa Njim, već se isključivo i gordo oslanjaju na svoju savršeno ispravnu dogmu.

Bolno pitanje opraštanja i parabola o nemilosrdnom slugi

Najvažnije i najteže pitanje koje se neminovno postavlja kada neko želi da iskreno pristupi crkvi i iz korena promeni svoj dotadašnji život jeste uvek bolno pitanje opraštanja. Kao pravi, istinski hrišćanin, čovek jednostavno ne sme da nosi u dubini svog srca nimalo neoprostivosti ili želje za osvetom. Dešava se veoma često da ljudi tokom svoje iskrene životne ispovesti kroz suze priznaju da u sebi godinama nose mnogo nataložene gorčine i potpune nespremnosti da oproste nanete nepravde. Ta strašna neoprostivost može biti snažno usmerena prema njihovom bračnom drugu, prema roditeljima koji su ih možda zapostavili, ili prema bilo kojoj osobi koja ih je nekada u prošlosti teško povredila. Oni sebe redovno smatraju dobrim vernicima, ali u skrivenoj unutrašnjosti svog srca, oni uopšte nisu nalik našem Gospodu.

U Jevanđelju po Mateju nailazimo na veoma otrežnjujuće reči koje su direktno upućene svima nama. Hristos priča čuvenu parabolu o velikom caru koji je odlučio da svede sve račune sa svojim slugama. Doveden mu je pred presto sluga koji mu je dugovao zaista ogroman, potpuno neprocenjiv iznos. Pošto nesrećni sluga apsolutno nije imao čime da plati toliki dug, car je naredio da se proda celokupna njegova imovina, kao i njegova porodica. Uplašeni sluga je tada pao na svoja kolena, gorko plakao i molio za milost. Car se tada duboko sažalio u svojoj duši, pokazao je neverovatno božansko milosrđe, oslobodio ga je svih okova i potpuno mu oprostio taj nemerljivi dug.

Međutim, tu priča dobija stravičan preokret. Taj isti oslobođeni sluga izašao je napolje i našao svog siromašnog druga koji mu je dugovao veoma mali iznos. Bez ikakve milosti, on ga je snažno uhvatio za gušu i grubo tražio da mu ovaj istog trenutka vrati dug. Iako ga je drug skrušeno molio za milost, surovi sluga ga je bacio u hladnu tamnicu. Kada je car saznao za taj nemili događaj, ponovo je pozvao nezahvalnog slugu pred svoj sud. Nazvao ga je zlim i pokvarenim, podsećajući ga da mu je iz čiste ljubavi oprostio onoliki nezamisliv dug. Tada se car pravedno razgnevio i predao ga surovim mučiteljima sve dok ne plati sav svoj dug do samog kraja.

Spasenje kao dugotrajan proces promene srca

Hristos na samom kraju ove snažne priče dodaje izuzetno zastrašujuću pouku, govoreći da će tako i nebeski Otac učiniti svima vama, ako svaki od vas iz sveg svog srca potpuno ne oprosti svome bratu njegove grehe. Znači, ako nam je voljom Božijom oprošteno, a mi nakon toga u sebi i dalje sebično zadržavamo neoprostivost prema drugima, Bog će pravedno povući onaj svoj oproštaj koji nam je prethodno velikodušno dao.

Ono što se na samom kraju života zaista dešava, jeste to da čovek umre, napusti ovaj svet i suoči se licem u lice sa Gospodarom univerzuma, ali se tada pokaže da njegovo srce tokom života nije bilo istinski preobraženo. Njegovo srce je i dalje gorko i zlo, jer čak i nakon što mu je neizmerno mnogo toga oprošteno, on i dalje ljubomorno čuva svoju ljutnju prema drugoj osobi. Mi se u ovom životu moramo iz korena preobraziti u samoj srži našeg bića, mi moramo zaista, kroz ogroman trud i nesebičnu ljubav, postati nalik Bogu. Istinsko spasenje je dugotrajan proces duboke promene srca, iskrenog opraštanja i žrtvene ljubavi, a nikako isključivo teorijska izjava vere bez pravih, bogougodnih dela.

Izvor :