Питање зашто је Свемогући и Свезнајући Бог створио људе за које је унапред знао да ће изабрати пут пропасти и пакла, представља једно од најчешћих теолошких и егзистенцијалних искушења за људски ум. Одговор на ову тајну не лежи у правним или казненим оквирима, већ у самој суштини Божије љубави, природи људске слободе и сврси због које смо позвани из небића у биће.

Четири степена људског постојања

Да бисмо разумели човекову коначну судбину, морамо поћи од самог плана стварања, који се у православној светоотачкој теологији традиционално посматра кроз четири кључне ставке. Прва је дар постојања, односно чин којим Бог из чисте љубави позива човека из потпуног непостојања у биће. Друга ставка је живот по лику Божијем, што подразумева да су у човекову природу уткани разум, стваралаштво и, изнад свега, слободна воља.

Одатле извире трећа ставка: позив на подобије, односно задатак да човек кроз врлину и заједницу са Творцем духовно расте и оствари свој пуни потенцијал – обожење. Коначно, четврта ставка је вечно постојање. Човек је створен као биће за вечност, али ће та вечност за свакога бити другачија у зависности од тога како је одговорио на претходне дарове: за једне ће бити вечно блаженство, а за друге вечна осуда.

Бесмртност као дар, а не природно својство

У овом контексту, важно је разјаснити природу људске душе. Насупрот античким филозофским заблудама које су тврдиле да је душа бесмртна сама по себи, хришћанска теологија наглашава да је душа бесмртна искључиво по благодати, а не по својој природи. Једини који има бесмртност по својој суштини јесте Бог.

Људска душа је створена, што значи да има свој почетак у времену и да је потпуно зависна од Бога. Она живи вечно само зато што Бог тако хоће и зато што је Својом божанском енергијом непрестано одржава у постојању. Ова истина чува човека од гордости и подсећа га да је чак и сама вечност његовог бића дар љубави Творца, а не његово приватно власништво.

Дар слободне воље и свезнање Божије

Управо из те љубави произилази и ризик слободе. Бог није створио програмирана бића која су присиљена да чине добро, јер изнуђена љубав престаје да буде љубав. Створивши човека слободног, Бог му је дао моћ чак и да одбаци свог Створитеља. Притом, често се јавља заблуда да Божије свезнање укида људску слободу. То што Бог, који се налази изван времена, унапред зна човекове изборе, не значи да га на њих присиљава. Божије предвиђање не нарушава човекову слободу; човек је потпуни аутор својих дела, а Бог само унапред види исход човекове слободне одлуке.

Ако се запитамо зашто је Бог ипак створио оне за које је знао да ће пропасти, одговор је јасан: нестварање човека због његовог потенцијалног лошег избора значило би да је зла воља творевине уплашила или ограничила Бога у Његовом стваралачком акту. Бог свакоме даје прилику да окуси лепоту живота и до последњег тренутка чини све што је у складу са људском слободом да сваку душу привуче спасењу.

Пакао као унутрашње стање душе

На крају, пакао се у Православљу не посматра као географско место мучења или казнена установа коју је Бог уредио за грешнике. Пакао је унутрашње стање човека који је одбацио Извор живота. Након свеопштег васкрсења, Божија љубав и благодат ће преплавити све. За оне који воле Бога, то присуство ће бити рај, док ће за оне који су провели живот у егоизму и мржњи, та иста Божија љубав бити неисказиви бол и огањ. Пакао је, дакле, човеково добровољно самозатварање пред Богом.

Ова теолошка реалност није позив на апстрактно филозофирање или осуду других, већ дубоки подстицај на сопствено преиспитивање и покајање. Сваки човек држи кључеве своје вечности у сопственим рукама, одговарајући свакодневно својим животом на узвишени дар слободе који му је Створитељ поверио.

Апостолос Николаидис (Απόστολος Νικολαΐδης) је професор социологије религије и социјалне етике на Богословском факултету Универзитета у Атини. Професор Николаидис је изузетно цењен у Грчкој управо због свог научног и истовремено дубоко православног приступа савременим друштвеним и егзистенцијалним проблемима, а његова предавања на каналу Хришћанске студентске акције су веома популарна међу студентима и омладином.

Текст базиран на горепоменутом видеу. Превод са грчког језика и обрада Анђела Стевановић