Sophrony Sakharov, у православљу познат као старац Софроније, рођен је 1896. године у Москви као Сергеј Симеонович Сахаров. У младости се бавио уметношћу и студирао сликарство, али је трагање за смислом живота постепено одвело његов пут ка монаштву. После боравка у западној Европи отишао је на Свету Гору, где је постао ученик Светог Силуана Атонског, једног од највећих православних подвижника 20. века. Касније је основао манастир Светог Јована Крститеља у Есексу у Енглеској, који је постао важно духовно средиште православља на Западу. Канонизован је 2019. године од стране Васељенске патријаршије.

Софроније је читавог живота наглашавао да хришћанство није само философија, морални систем или лично религиозно осећање. Његова позната мисао да не може прихватити „недогматску веру, нецрквено хришћанство и неаскетично хришћанство“ представља сажетак његовог богословља и духовног искуства. За њега је вера била живи однос са Богом који захвата читавог човека — и ум, и срце, и начин живота.

Када говори о „нецрквеном хришћанству“, Софроније мисли на веру која покушава да постоји без заједнице Цркве. Савремени човек често говори да верује у Бога, али да му Црква није потребна. За Софронија је то дубоко погрешно, јер се хришћанство од самог почетка живело као заједница. Христос није оставио појединце изоловане једне од других, већ је основао Цркву као Тело Своје. Зато човек не може у потпуности живети хришћански ако је одвојен од литургијског живота, од молитве са другима и од Светих Тајни.

Посебно је наглашавао значај Свете Литургије, исповести и причешћа. По његовом схватању, хришћанство није само сећање на Христа или дивљење Његовом учењу, већ стварно сједињење са Њим. То сједињење се најдубље остварује у Светом Причешћу. Без учешћа у животу Цркве, човек лако своди веру на сопствене идеје, расположења или лична тумачења. Тада вера постаје нешто приватно и затворено, а губи свој саборни и спасоносни карактер.

Софроније је сматрао да човек управо у заједници учи љубави, смирењу и жртви. Док је човек сам, лако може помислити да је духовно напредовао, али се истинско стање срца открива тек у односу са другим људима. Црква зато није само место где човек долази да „обави“ верски обред, већ простор у коме се постепено преображава и учи да живи по Јеванђељу.

Под „неаскетичним хришћанством“ Софроније је подразумевао веру без подвига и унутрашње борбе. Аскеза за њега није значила само монашки живот или телесно уздржање, већ непрестану борбу против егоизма, гордости и страсти. То је труд да човек научи да прашта, да се моли и када му је тешко, да трпи неправду без мржње и да не живи искључиво по својој вољи. Без те борбе, говорио је, вера остаје површна и не мења човеково срце.

Његова дела His Life Is Mine, On Prayer, We Shall See Him as He Is и The Mystery of Christian Life садрже многа размишљања о Цркви, молитви, покајању и подвигу. У њима Софроније стално понавља да је циљ хришћанског живота стицање истинске љубави и заједнице са Богом, а да се тај пут не може прећи без Цркве, Светих Тајни и духовног труда.

О сличном схватању хришћанства говорили су и многи други велики духовници и подвижници, не само у православној традицији. Силуан Атонски је непрестано наглашавао да се човек спасава кроз смирење, молитву и љубав према свима, а не кроз индивидуалну „духовност“ одвојену од Цркве. Јован Лествичник је у делу Лествица учио да без подвига, покајања и борбе са страстима нема истинског духовног живота. Исаак Сирин је говорио да је срце које се моли за читав свет знак истинске заједнице са Богом.

Сличне мисли налазимо и код западних хришћанских мистика и монаха. Tомас Мертон је писао да човек не може доћи до Бога ако је затворен у сопствени его и одвојен од заједнице и љубави. Тереса Авиљска је наглашавала да молитва мора преображавати живот и водити ка смирењу и служењу другима, а не само ка личном духовном доживљају. Фрањо Асишки је учио да се Христос следи кроз сиромаштво, жртву, љубав и живот у заједници.

И у раном хришћанству налазимо исту мисао. Кипријан Картагински је писао: „Не може имати Бога за Оца онај ко нема Цркву за Мајку“, наглашавајући да је заједница Цркве неодвојива од хришћанског живота. И код источних и код западних духовника провлачи се иста идеја: вера није само лично уверење, већ пут преображења који се живи у заједници, кроз молитву, подвиг, љубав и учешће у светом животу Цркве.

Приредила Анђела Стевановић