И у нашем животу сигурно има тренутака када нам је „доста свега“. То се догађало и великим јунацима вере у Светом писму. Пред нама је пример светог пророка Илије.

А сам отиде у пустињу дан хода; и дошав седе под смреку, и зажеле да умре, и рече: „Доста је већ, Господе, прими душу моју, јер нисам бољи од отаца својих.“ Потом леже и заспа под смреком. А гле, анђео такну га и рече му: „Устани, једи.“ А он погледа, и гле, чело главе му хлеб на угљену печен и крчаг воде. И једе и напи се, па леже опет. А анђео Господњи дође опет другом, и такну га говорећи: „Устани, једи, јер ти је пут далек.“ А он уставши једе и напи се; потом окрепивши се оним јелом иде четрдесет дана и четрдесет ноћи докле дође на гору Божју Хорив. 1. О Царевима, 19,4-8

Старозаветни пророци били су „живи глас Божји“. Своје поруке започињали би или завршавали речима: „Овако говори Господ.“ Служба пророка заправо је била проповедничка служба. Проповедали су неустрашиво, бескомпромисно Божју поруку и великима и малима, спремни да због истине Божје речи и пострадају.

Један од најзначајнијих пророка Старога завета био је пророк Илија. Његово име на хебрејском значи: Мој Бог је Јахве (Господ). Живео је у 9. веку пре Христа. Пореклом је из места Тишбе, по чему се назива и Тишбићанином. Појављује се у 17. поглављу Прве књиге о царевима и о њему не знамо много до овога тренутка. Даље ћемо га пратити као неустрашивог борца против идолопоклонства, односно обожавања лажних богова. Познато нам је и да је у „ватреним кочијама“ узашао на небо, дакле, по библијском казивању није умро као остали смртници, па се због тога уврежило веровање у нашем народу, односно међу словенским народима, да свети Илија ствара громове. Отуда и назив „Свети Илија Громовник“. Наравно, овакво веровање нема упоришта у Библији, али оно што је свакако тачно јесте да је Илија био громовник Божје речи.

Пророк Илија деловао је у време цара Ахава. Због привредне ситуације Ахав је оженио Феничанку Језавељу, поклоницу феничанског „бога“ Вала. Придобила је и свога супруга Ахава за идолопоклонство, а тиме се обожавање лажног бога проширило и међу народом Божјим. Појава Илије због тога је била веома узнемирујућа за Ахава. Говори Илији: „Јеси ли ти онај што несрећу доносиш на Израиља??“ (1. Цар. 18,17). Но Илија му неустрашиво одговара: „Не доносим ја несрећу на Израиља, него ти и дом оца твог оставивши заповести Господње и приставши за Валима..“ (1. Цар. 18,18).

У том сусрету с Ахавом Илија ће позвати Валове свештенике на „битку“. Тражи од Ахава да окупи народ Израиљски и 450 Валових пророка. Након што је то Ахав учинио, Илија им држи снажан говор у коме их позива да се одлуче кога ће следити: Вала или Јахвеа. Јер Божји народ заправо је седео на две столице, односно „храмао на обе стране“, како то овде говори Илија (1. Цар. 18,21). Даље, Илија изазива Валове свештенике на духовну борбу. Тражи да они принесу жртву. Исто ће и он учинити. Свако ће принети јунца, али ватру неће потпалити. Ватра нека дође с неба, па чија жртва буде примљена, то ће посведочити ко је заиста прави Бог. Прво су жртву положили Валови свештеници. Изводили су обреде, скакали, приклањали колена сатима, призивали Вала, али одговора није било. Чак се Илија и нашалио с њима: „Вичите већма; јер је он бог! Ваља да се нешто замислио, или је у послу, или на путу, или може бити спава, да се пробуди.“ (1. Цар. 18,27). Али одговора није било.

Жртву је принео и св. прорк Илија. Сам насупрот 450 Валових пророка. Положио је жртву на дрва, а дрва још додатно полио водом. Након што је све било спремно, Илија се помолио: „Господе Боже Аврамов, Исаков и Израиљев, нека данас познаду да си Ти Бог у Израиљу и ја да сам Твој слуга, и да сам по Твојој речи учинио све ово. Услиши ме, Господе, услиши ме, да би познао овај народ да си Ти Господе Бог, кад опет обратиш срца њихова.“ (1. Цар. 18,36-37). Бог је услишио Илијину молитву. Ватра се спустила с неба и сав народ је клицао: „Господ је Бог! Господ је Бог!“ Каква славна победа. Какво радосно клицање. Заправо је народ узвикивао Илијино име јер је, као што смо рекли, значење његовог имена: Јахве је Бог! Илија је погубио Валове пророке. У данашњем контексту тешко нам је схватити овај и сличне догађаје, али се тиме заправо уклањало зло из народа које је заговарало идолопоклонство. Иначе, идолопоклонство, дакле обожавање других, лажних, непостојећих богова, јесте један од најтежих грехова према Богу.

Када је Језавеља од Ахава чула шта се догодило, запретила је Илији. Одлучна је била да га погуби. Илијина реакција је неочекивана: „уста и отиде душе своје ради..“ (1. Цар. 19,3). Други преводи овдје кажу да се Илија “уплашио за свој живот”. Па зар се неустрашиви пророк Илија уплашио? Па он је грмио Божју реч, био спреман на страдање, успротивио се самоме цару, а сада се уплашио.

И Илија је био само човек као и ми (Јак. 5,17). Нашао се пред зидом, клонуо, спреман да се преда. Савладао га је страх. Страх је нормална људска емоција. Не можемо увек бити јаки, весели и безбрижни. Дођу и тренуци забринутости, страха и неизвесности. Помисао на смрт изазива страх у човеку. Тај осећај имао је и сам Христос када се молио у Гетсиманском врту и молио да га мимоиђе чаша коју треба да испије, мислећи на смрт.

Пророк Илија бежи како би спасао живот. Одлази у Вирсавеју у Јудеји, па наставља још дан хода. Можемо само замислити колико је све то било исцрпљујуће. Гладан, жедан по пустињској жези, страхујући за сопствени живот. У једном тренутку, нашавши некакав хлад под смреком, дошао је до ивице: „Доста је већ, Господе, прими душу моју..“, односно, како се у другим преводима наводи “Свега ми је доста”. Илија више није видео даље, издала га је физичка снага, психички је клонуо, не види решење, не зна куда да иде и шта га даље чека. Колико смо се пута и сами нашли у таквој ситуацији. Било због проблема који нас притискају, било због здравља нас самих или наших ближњих. Када се нађу пред зидом, многи се предају. Неки су спремни да иду толико далеко да сами себи одузму живот. То нам заправо говори колико је тежак осећај немоћи, губитка сваке наде и сигурног ослонца.

За време молитве на Кармилу Илија је призвао Бога Авраамовог, Исаковог и Израиљевог. Онај Бог који је деловао у прошлости делује и сада. Сећања на Божја дела ту су да би нам помогла да се поуздамо у Бога који није само Бог прошлости, већ и садашњости и будућности. Но, понекад таква сећања изазову двојаке реакције: некада снажно поверење у Бога који је деловао у прошлости, а некада се питамо: А где је сада Бог? Зашто ме сада не избави када сам му дао цео живот, када сам му верно служио, за њега страдао? Не знамо шта је тада било у Илијином уму, али знамо да му је било свега доста. Пожелео је и да умре. Није се више могао носити са свиме.

Ако се нађемо у сличној ситуацији, немојмо мислити да је наша вера слаба. Ако смо то спремни да поделимо с Богом, да му кажемо све што нас мучи, Бог ће се сигурно показати на делу и у нашем животу.

Анђео Господњи дотакао је пророка Илију. Додир Божји је нешто најдрагоценије што можемо искусити. У ситуацијама када смо спремни да одустанемо и од сопственог живота, довољна је једна реч, додир некога коме верујемо, ко нам значи, да задобијемо нову снагу, нови полет за живот. Када с Богом разговарамо о својим осећањима, он ће нас дотаћи, дати нам нову снагу и окрепити нас.

„Устани, једи“, рече анђео Илији. На његовом узглављу био је хлеб и крчаг воде. Хлеб и вода симболизују основне човекове потребе. То је довољно да се нахрани, преживи и крене даље. Илија је заспао. Био му је потребан и одмор. Божји додир, храна после дуге глади и жеђи, као и телесни одмор, били су више него потребни човеку Божјем. Пред Илијом је нови ход, нови задаци, нова искушења. Неће га тиме Бог ослободити свих будућих невоља, али ће га припремити и ојачати за све будуће изазове.

Јесмо ли и сами искусили тај Божји додир, Божју снагу коју нам Бог даје у тренуцима када нам се чини да нема излаза? Бог нас не жели послати у „духовну пензију“, већ нас ојачати, оспособити да будемо још снажнији, да имамо још више поверења у њега, да се суочимо са свим будућим искушењима у сили Светога Духа.

Тај додир, ту окрепу налазимо у заједништву с Богом. Зато молитву називамо разговором с Богом. А разговор подразумева искреност. Не морамо пред Богом и пред људима глумити да нам је све лепо. Неки хришћани наглашавају само позитивна осећања, чиме заправо угрожавају човеково ментално здравље. Наравно да треба да будемо позитивни и оптимистични, али није грех ни када клонемо. Оно што је важно у тим тренуцима јесте да то поделимо с Богом. А он нас неће оставити без свога одговора и деловања.

Исто тако важно је да свој однос с Богом градимо и у заједници Божјега народа. Пророку Илији је било стало да Божји народ одбаци идолопоклонство и да се врати обожавању само живога Бога. Било му је стало до заједнице којој је био послан да служи.

Ми у заједници Божјега народа добијамо потребну снагу за наше даље животне кораке. Када учествујемо на богослужењу, слушамо пророчку реч и крепимо се небеским хлебом, евхаристијом. Христос је хлеб који силази с неба, као што смо то чули у читању Јеванђеља. Ко од тога хлеба једе, живеће увек. Он нам се даје за живот света.

Нека Христос буде наша снага када смо клонули, када смо уморни, када не видимо даље. Његов додир, његова окрепа даће нам нову снагу, нови полет да наставимо да живимо и казујемо дела Господња. Амин.

Аутор: др Јасмин Милић